Izvor: Deutsche Welle, 10.Feb.2016, 14:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je ostalo od evropske ideje?
U Rimu su se sastali predstavnici zemalja koje su osnovale Evropske unije, kako bi diskutovali o rešenjima za krizu. To bi trebalo da se odvija bez patetike i uz zdarvorazumski pragmatizam, smatra Kristof Haselbah.
Seta, očajanje i čežnja za iščezlim „evropskim duhom“ spopadaju ovih dana mnoge uverene Evropljane. Kakva to behu vremena kada se evropska ideja nije morala obrazlagati kao danas, kada je malo >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << ko dovodio u pitanje cilj produbljivanja integracije, kada je bilo moderno označiti se prvenstveno kao Evropljanin pa tek onda kao Nemac, Francuz ili Italijan. Danas, kada je EU u sve dubljoj krizi smisla, političko oduševljenje tadašnjih vremena izgleda kao san iz bezbrižnog detinjstva.
Kada današnji političari apeluju na evropsku ideju, onda to često ima posredni preteći ton. Tako je predsednik Komisije EU Žan-Klod Junker više puta ponovio: „Ko sumnja u Evropu neka poseti vojnička groblja“. Angela Merkel je na vrhuncu dužničke krize opominjala: „Zakaže li evro, zakazaće Evropa“. I bivši predsednik Komisije Barozo je u vezi sa finansijskom krizom izjavio: „Ili ćemo zajedno da plivamo, ili ćemo razdvojeni da se udavimo“.
Dramatični apeli da se izbegne propast više ne deluju
No, više ne pomažu opomene da će doći propast Evrope ako se Evropljani ne drže osnivačkog mita. To čak ima suprotan učinak. Brojni su građani koji smatraju da im sole pamet i da je takvo pozivanje na velike ideale trik da bi im se iznudile žrtve na koje nisu spremni. Mnogi Nemci se, recimo, pitaju da li je njihova solidarnost sa Grčkom u finansijskoj krizi zloupotrebljena. Mnogi Francuzi se žale da privrednu politiku Pariza određuje Brisel ili, preko Brisela, Berlin. Brojni su Česi i Poljaci koji ne žele da čuju za primanje izbeglica u svoju zemlju u ime Evrope, kada ih u svoje ime ne bi primili.ž
Kristof Haselbah, DW
Problem evropske ideje je to što je predugo bila idealizovana. Upravo u Nemačkoj je artikulisanje sopstvenih nacionalnih interesa dugo bio tabu. Sve je moralo da se uskladi sa Evropom, a to što nije usklađeno posmatrano je kao nacionalizam koji treba odbaciti. I baš zato su Nemci olako svojatali druge Evropljane za navodno evropske ciljeve, koje međutim partneri uopšte ne posmatraju kao svoje. Primer je određivanje kvota za raspodelu izbeglica koje bi zemlje automatski primale.
No, rad na ostvarivanju sopstvenih interesa je najnormalnija stvar na svetu. Naravno da je današnjoj EU sa 28 zemalja mnogo teže da uskladi interese svojih članica nego što je to bio slučaj pedesetih godina prošlog veka kada je samo šest zemalja odlučilo da započne proces integracije. Ipak, još uvek postoje zajednički interesi Evropljana, možda više nego ikad. Recimo, Evropa kao relativno mali, bogat kontinent čije stanovništvo ubrzano stari, može samo na osnovu zajedništva zemalja da opstane u svetu koji se brzo menja.
Zajedničko ostvarivanje interesa
Ne na osnovu apstraktne evropske ideje već na osnovu želje za opstankom, Evropa je – doduše kasno, ali ne i prekasno – pronašla odgovor na dužničku krizu. Tako će, uprkos raznim zabludama i stranputicama, pronaći odgovor i na izbegličku krizu. Patos iz osnivačkih vremena je sigurno bio iskren. No, on je sada potrošen. Danas su realizam i zdravi zajednički interesi primerenija i sigurno ne lošija zajednička osnova.
.jpg)
