Izvor: Blic, 01.Jul.2016, 15:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SFR BRITANIJA Lekcija koju Englezi, Škoti i Irci nisu naučili od Srba, Hrvata i Slovenaca

Bregzit je tema koja već danima puni naslovne strane svih svetskih medija. Izlazak Velike Britanije iz EU do skoro je delovao nemoguće, a već danas britanska politička elita uveliko razmatraa strategije za život van Evropske unije. Zvanična stranica Univerziteta u Šefildu, tačnije odsek za istoriju, objavio je zanimljivu paralelu Bregzita i Jugoslavije. Autor teksta koji prenosimo u celosti je Feđa Burić, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << radi kao asistent na pomenutom univerzitetu.

"Tog 23. juna 2016. Ujedninjeno kraljevstvo rešilo je da izađe iz EU. Referendum o Bregzitu, kao i svaki drugi referendum, za cilj je imao da dozvoli ljudima da govore i iznesu svoje mišljenje. Nevolja je u tome što oni nisu bili jedinstveni, te je sada glavni razlog postojanja multinacionalne države nestao. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, Jugosloveni su se takođe na referendumu izjašnjavali žele li da ostanu deo jedne drugačije federacije. Rezultat je bio krvoproliće i rasparčavanje Jugoslavije na međusobno posvađane, disfunkcionalne mini-države. Šta mrtva država može da nauči jednu koja je (jedva) živa?

Sličnost sa Jugoslavijom

Ujedinjeno kraljevstvo ima mnogo sličnosti sa Jugoslavijom. Poput Jugoslavije, UK je komplikovana multinacionalna država koja se izrodila iz osporavanog istorijskog projekta koji se često preplitao sa imperijalističkim projektom zemlje koja je zapravo jezgro multinacionalne države. Za Jugoslaviju, to je bila Srbija, a za Ujedinjeno kraljevstvo je to Engleska. Poput Engleza u Škotskoj i Irskoj, i Srbi su u Hrvatskoj i Bosni bili posmatrani kao brutalni konkvistadori.

Poput Engleza, Srbi su nailazili na nerazumevanje upravo onih koje su želeli da integrišu, optužujući ih za nezahvalnost prema svim žrtvama koje Srbija čini za više dobro. Poput ne-Engleza u Britaniji, ne-Srbi u Jugoslaviji osećali su se patronizovano, maltretirano i kolonizovano od mnogo moćnijeg velikog brata. Stvaranje obe unije bilo je ispresecano periodima užasne međuetničke i međuverske netrpeljivosti i nasilja.

A ipak, uprkos točku istorije, elite su uspevale da s vremena na vreme formiraju neuredne, ali trajne multinacionalne eksperimente. Komplikovani kompromisi su izbačeni, a istorijski animoziteti postali su predvidivi i lakši za kontrolisanje, ako ne i potpuno zakopani. Lokalna samovlada i autonomija etnički različitih regiona bio je "modus operandi" kako u Jugoslaviji, tako i u Ujedinjenom kraljevstvu.

Manjine koje su bile zaglavljene u oblastima u kojima njihove političke želje nisu bile uslišene, dobile su posebne pogodnosti zauzvrat. Za protestante u Severnoj Irskoj zadržavanje kulturnih i političkih veza sa njihovom braćom u Engleskoj bilo je podjednako važno kao i veza Srba u Bosni sa njihovom domovinom, Srbijom.

Kad je pao Berlinski zid, pala je i Jugoslavija

Svesni jedinstvene prirode multinacionalnih federacija u eri nacionalnih država, elite u Jugoslaviji i UK nerado su dozvoljavale bujanje bilo kakvog nacionalnog identiteta koji bi zamenio duboko usađen osećaj konstitutivnih jedinica. Da budem konkretan, "britanstvo" nikada nije bila zvanična politika Ujedinjenog kraljevstva, kao što ni "jugoslovenstvo" nije bila politika posleratne Jugoslavije. Umesto toga, elite elite koje su kreirale ta uređenja su se verovatno nadale da će s godinama, decenijama i vekovima Englezi, Irci, Velšani i Škoti početi da vide sebe kao Britance, kao i da će Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i muslimani postati Jugosloveni.

Za Ujedinjeno kraljevstvo, članstvo u EU odagnalo je unutrašnje destruktivne sile (engleski nacionalizam, na primer), preusmerivši njihov bes na Brisel. Što se Jugoslavije tiče, Hladni rat i specifični odnosi zemlje i sa SAD i sa SSSR blokirali su i ukrotili bujanje nacionalizma (barem za kratko) tako što je u prvi plan istican osećaj ponosa da jedna tako mala zemlja (u svetskim okvirima) zauzima tako veliki prostor na geopolitičkoj sceni sveta. Kako je pao Berlinski zid tako se srušila i Jugoslavija: Jugosloveni su izgubili svoj povlašćen položaj, unutrašnji nacionalizmi su se razbuktali, a demokratski populizam zauzeo je glavno mesto na pozornici.

"Demokratija dobra? Razmislite ponovo"

Slučaj Jugoslavije prkosi teoriji da je demokratija sama po sebi dobra stvar, da donosi stabilnost i da oslobađa ljude. U Jugoslaviji, 1990-e godine počele su najosnovnijom političkom mobilizacijom. Nove političke partije nikle su preko noći. Ljudi su demonstrirali, tražili najrazličitije stvari, a referendumi su raspisivani jedan za drugim. Nova budućnost je obećavana, a zemlja je u teškom krvoproliću rasparčana u disfunkcionalne nacionalne države. Crni bilans bio je strašan: 100.000 mrtvih, više od dva miliona raseljenih, nove granice su ucrtane, a budućnost je već bila saprljana semenom mržnje, podele i nacionalno obojene korupcije.

Ako postoji lekcija koju bi Ujedinjeno kraljevstvo moglo da nauči od Jugoslavije, onda je to ova: referendumi su užasna stvar. Te instant-vežbe direktne demokratije ne samo da nisu u stanju da reše egzistencijalna društvena pitanja, već na površinu iznose društvene podele koje su prethodno bile uspešno kanalisane u društveno-politički diskurs (poput onog u UK), ili su jednostavno bile ugušene represijom (kao u Jugoslaviji).

Baš zbog toga što se uvek organizuju zbog pitanja koja deluju egzistencijalno, referendumi remete čitav poredak jer su nepovratni. Za razliku od izbora, gubitnička strana ne može da preusmeri svoj bes ka novim izborima, jer je stvar već rešena, i to zauvek.

Uzmite primer bosanskih Srba. Te 1992. godine, nova, tek formirana muslimansko-hrvatska vlada organizovala je referendum o tome treba li BiH da napusti jugoslovensku federaciju i tako pođe stopama dve najbogatije države, Slovenije i Hrvatske, koje su već istupile. Bosanski Srbi, koji su velikom većinom bili za ostanak u SFRJ kako bi mogli da zadrže jake veze sa Srbijom, bojkotovali su referendum znajući da nemaju šanse za pobedu jer su činili jedva 30 posto populacije. Njihovo učešće na izborima delovalo bi kao da su "demokratski nadglasani", čime bi referendum dobio na legitimnosti. Naravno, većina je glasala za otcepljenje. Naravno, nakon referenduma izbio je rat, nakon što su Srbi iz Bosne zahtevali svoje parče zemlje, za koje su želeli da ostane u Jugoslaviji.

Nakon Bregzita, Ujedinjeno kraljevstvo se suočava sa sličnom početnom situacijom. U velikoj meri, manjak nacionalnog konsenzusa pretvorio se u pitanje života i smrti za zemlju. Ujedinjeno kraljevstvo van EU čini se potpuno predvidivo, baš kao i kraj BiH van Jugoslavije. Škoti se otcepljuju, Severna Irska traži pravo na samoopredeljenje i nakon toga se pripaja Republici Irskoj, dok se protestanti povlače iz politike, potpuno svesni da ih je politički proces pretvorio u manjinu.

Bregzit debakl bi trebalo da nas nauči da referendumi često budu populistički alat koji omogućava demagozima da koriste politiku ozlojeđenosti na demokratski način. naravno, referendumi su demokratski. Ali, takođe mogu biti i smrtonosni.

Nastavak na Blic...