Izvor: Deutsche Welle, 06.Okt.2015, 12:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička cena je suviše visoka
Evropska unija traži pomoć Turske kako bi zaustavila priliv izbeglica iz Sirije i Iraka. Ali ustupci, koje za to traži predsednik Erdogan, su nepodnošljivi, smatra Barbara Vezel.
Evropljani su sami krivi za tešku političku situaciju u kojoj se sada nalaze zbog izbegličke krize – to je jedna od poruka Redžepa Tajipa Erdogana upućena Evropskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << uniji. Turski predsednik s pravom prebacuje Uniji da je predugo ignorisala dramu Sirijaca koji beže od rata verujući da ona time nije pogođena. Pri tom je oko četiri miliona izbeglica odavno zaštitu pronašlo u susednim zemljama, a oko polovine njih u Turskoj. Turski predsednik takođe ima pravo kada kaže da je u Briselu izbila panika tek kada je veliki broj ljudi krenuo ka Evropi. Sada se Erdogan nalazi u moćnijoj poziciji i pokušava da uceni Evropsku uniju.
Da li Evropa odbacuje svoja načela?
Briselski sastanak šefova Evropske unije i moćnika iz Ankare bio je tužna predstava. Oni samo što se nisu pred njim poklonili kako bi mu se udvarali i kako bi mu laskali – pre svih predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. On se ganuto zaklinjao u blisko prijateljstvo s Erdoganom i hvalio ga kao velikog reformatora Turske. Naravno u diplomatiju spadaju i pristojnost, pa čak i određena mera neiskrenosti, ali takvo ulizivanje može samo da se obije o glavu. Kako je moguće da se turski predsednik, koji sve više vlada autokratski, i koga godinama kritikuju zbog kršenja ljudskih prava i njegove antidemokratske politike, preko noći pretvori u najvažnije partnera Evrope? To se događa zbog naših sopstvenih propusta i straha od unutrašnje nestabilnosti. Pri tom rat u Siriji besni već četiri godine, a njegove posledice po sve, odavno su se mogle uvideti.
Zamazivanje očiju
Erdogan u Briselu u svakom slučaju nije ostavio mesta sumnji da će tražiti najveću moguću cenu za saradnju po pitanju izbeglica: Evropska unija bi trebalo da toleriše da on, kako u Iraku, tako i u Siriji, ponovo pokrene svoju borbu protiv Kurda. On ide toliko daleko da je njihove organizacije izjednačio sa islamističkom terorističkom grupom „Islamska država“ i pozvao na zajedničku borbu protiv svih onih koje on naziva teroristima. Pri tome je upravo Edrogan najpre podržavao „Islamsku državu“ jer se nadao dvostrukom uspehu – padu Asada u Siriji i novoj pobedi nad Kurdima. Sada je okrenut novi list. Turski predsednik preuzima odgovornost za borbu protiv IS i u isto vreme želi podršku Evropljana za svoju borbu protiv Kurda u čitavom regionu. To su, inače, isti oni Kurdi, koji su u borbama za Kobane u očima međunarodne zajednice bili „dobri momci“ i koji su dobili međunarodnu pomoć u naoružanju.
Real-politika znači odbacivanje vrednosti. Ali Evropljani moraju dobro da promisle koliko jeftino žele da prodaju sopstvenu verodostojnost. Većina mera oko kojih se sada vodi rasprava, ionako su samo političko zamazivanje očiju: kada je reč o borbi protiv krijumčara u Turskoj u kojoj nikada neće biti postignut uspeh jer je previše novca u igri. Ili kada je reč o ideji da u turskim izbegličkim centrima budu odobravani zahtevi za azil u EU – što jedva da je i praktično i pravno izvodljivo. I još: kako prisiliti sve Sirijce da ostanu u Turskoj i tamo u izbegličkim prihvatilištima čekaju kraj rata? I kako bi Erdogan mogao s tim da se složi kada on ionako želi da pošalje novih 500.000 izbeglica u Evropu?
Pitanje volje
Turska ne može da za nas reši izbegličku problematiku za, mi to moramo da uradimo sami. Apsolutno je nemoguće i nezamislivo zbog toga davati Erdoganu ustupke koje ne možemo da opravdamo. Takođe, nije u duhu Evrope da se Erdogan podržava na njegovom putu ka velikom diktatoru. Ne bismo ni pod kakvim uslovima smeli da postanemo njegovi pomagači ako on želi da započne građanski rat u kurdskim područjima.
Osim toga, bilo bi možda od pomoći da se prestane da se kuka o krizi. Širom sveta u bekstvu od rata, progona i prirodnih katastrofa nalazi se 50 miliona ljudi. Samo jedan mali, neznatan deo njih, do sada je došao u Evropu. Nećemo propasti čak i ako još milion ljudi iz Sirije i Iraka krene ka nama. Naš kontinent ima pola milijarde stanovnika i to ga i dalje ne bi preopteretilo. Reč je političkoj volji, o ljudskosti i istovremeno o tome da se pokaže osećaj za ono što je moguće. Ali sklapati prljave poslove sa vladom u Ankari – to ne bi trebalo da bude na dnevnom redu.
.jpg)
