Izvor: Politika, 28.Dec.2014, 16:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nije kasno da zaštitimo svoje oranice

Iako smo se prihvatanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezali da ćemo već od 2017. omogućiti strancima da kupuju naše njive, Srbija, tvrdi prof. dr Tatjana Jovanić, ima mogućnosti da zaštiti svoje nacionalne interese

Stručnjaci Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu tvrde da Srbija još može da utiče na promenu nejasno protumačenog uslova u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, a na osnovu kojeg bi Srbija trebalo već za dve godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da omogući slobodnu prodaju domaćeg poljoprivrednog zemljišta strancima.

Ekipa, na čelu sa vanrednim profesorom dr Tatjanom Jovanić, a u kojoj su radili i njeni studenti osnovnih i master studija, pripremila je obimnu studiju u kojoj se navodi da SSP, u delu koji se odnosi na obaveze naše zemlje, u poglavlju o kretanju kapitala, nije dobro predstavljen našoj javnosti.

„Institucije EU od Srbije, na osnovu SSP, zahtevaju da ne diskriminiše strance. Ali, to ne znači da Srbija nema opciju da unutrašnjim zakonodavstvom, pre svega Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, zaštiti poljoprivredna gazdinstva”, kaže za „Politiku” profesor Jovanić.

Domaćoj javnosti do sada su, prema njenim rečima, uglavnom predstavljeni argumenti kojima se ističe obaveza, „definitivna i nepromenljiva”, prihvaćena sa naše strane u SSP, kojom se utvrđuje da državljani EU stiču pravo kupovine našeg poljoprivrednog zemljišta već u toku 2017. godine.

U analizi objavljenoj u posebnom broju Studentske revije za privredno pravo (www.selr.bg.ac.rs), koja kao stručno-naučni časopis studenata poslovno-pravnog smera postoji već četiri godine, predstavljen je, međutim, pravni okvir za regulisanje uslova za sticanje svojine na poljoprivrednom zemljištu u nizu zemalja EU i nekim evropskim zemljama koje nisu članice EU.

Na pitanje šta bi bilo najcelishodnije činiti u postojećoj situaciji, profesor Jovanić je odgovorila da se proces harmonizacije naših propisa sa pravom EU ne sme svesti na puko mehaničko transponovanje važećih pravila u uniji.

„Trebalo bi, pre svega, kada je reč o daljem procesu usklađivanja našeg zakonodavstva sa propisima EU, usvojiti jedan od osnovnih principa agende „Pametne regulacije u Evropskoj uniji”, gde se posebno naglašava uloga zainteresovane javnosti, već u fazi razmatranja problema i postavljanja ciljeva regulacije”, objasnila je ona.

Na taj način bi se, kako naglašava, bitno unapredio ceo zakonodavni postupak i povećao kredibilitet regulatorne uloge države, a time i demokratski legitimitet zakona.

„Da bi se neko pravilo ili obaveza uspostavljena međunarodnim sporazumom smatralo pravednim, neophodno je da se o njemu izjasne i oni koje će njegova primena najviše pogoditi”, smatra Jovanić.

„Čini se da je tokom pregovora o stabilizaciji i pridruživanju javnost bila isključena. Jednom cilju propisa, izraženom kroz očekivanje da će strani investitori doneti savremena sredstva i know-how, dat je prioritet. Drugi potencijalni ciljevi, kao što su sprečavanje spekulativnih ulaganja i osnaživanje poljoprivrednih gazdinstava, potisnuti su”, ističe ona.

Na pitanje, šta je još bio cilj navedene analize i šta ona pokazuje, Jovanić ističe da u teorijskom smislu to nije samo jedan pedagoški eksperiment, koji ona smatra uspešnim, već i pokušaj da se ukaže na činjenicu da je u našoj zakonodavnoj praksi jedna faza ciklusa javne politike zapostavljena.

„Dominantan akcenat stavljen je na fazu izrade propisa, a faza koja tome prethodi, u kojoj se postavljaju ciljevi, definišu prioriteti i analiziraju opcije, da bi se posle odabrali instrumenti za realizaciju ciljeva, dosta je zapostavljena”, tvrdi Jovanić.

Česte izmene propisa u Srbiji upravo su, prema njenom mišljenju, indikator nedovoljne tehničke i suštinske analize javnih politika, kao i njihove koordinacije, pa je pomenuti specijalni broj „Revije” objavljen u nameri da se ukaže na značaj činjenično utemeljenog osmišljavanja javne politike, na primeru jednog od najvažnijih pitanja agrarne politike, a to su svojinsko-pravni odnosi.

U praktičnom smislu, cilj nam je da u svetlu uporedno-pravne analize ukažemo na činjenicu da liberalizacija tržišta nepokretnosti, kao zahtev postavljen SSP-om, ne podrazumeva odsustvo mogućnosti da se sticanje svojine uredi posebnim pravilima unutrašnjeg zakonodavstva.

Upravo radovi studenata u kojima se analiziraju odabrane zemlje govore o tome da u mnogim državama postoje posebni uslovi i ograničenja sticanja poljoprivrednog zemljišta, a primarni subjekat zaštite najčešće su porodična gazdinstva, objasnila je Jovanić.

Ona podseća da je ključni zahtev koji u pregovaračkom procesu pred Srbiju postavljaju institucije EU zabrana diskriminacije prema državljanima članica Evropske unije.

Međutim, o režimu sticanja nepokretnosti uspostavljenim nacionalnim zakonodavstvom ne pregovara se, osim ukoliko Evropska komisija smatra da postoji diskriminacija. Baš zbog toga smo sagledali kako su pojedine zemlje unutrašnjim zakonodavstvom uredile pitanja sticanja svojine na poljoprivrednom zemljištu.

Pregovaračka strategija Srbije bi u ovom domenu, u okviru Pregovaračke grupe četiri – slobodno kretanje kapitala, mogla da se temelji upravo na preuzimanju pojedinih rešenja iz zemalja članica EU”, zaključila je Jovanić.

Treba podsetiti da su sve istočnoevropske zemlje, koje su tokom minulih desetak godina postale članice EU, nastojale da u pregovorima izdejstvuju što duži period odlaganja obaveze prodaje svog poljoprivrednog zemljišta strancima posle formalnog ulaska u uniju.

Mađarska je čak, posle odluke parlamenta, koja je potvrđena i na nacionalnom referendumu, potpuno zabranila prodaju zemlje strancima, dok bi Srbija trebalo da to dozvoli znatno pre očekivanog, formalnog, ulaska u sastav EU grupacije koja se sada sastoji od 28 zemalja.

Srbija ima šta da zaštiti

Srbija prema podacima objavljenim u Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike za 2014–2024, raspolaže sa 5,06 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Od toga 71 odsto su oranice, voćnjaci i vinogradi, dok preostali deo obuhvataju livade i pašnjaci.

Najveći deo poljoprivrednog zemljišta – oko 3,3 miliona hektara ili približno 65 odsto – obuhvataju oranice od kojih se oko sedam procenata ne koristi, jer ostaje u vidu ugara ili neobrađene zemlje.

Koliko je poljoprivreda važna za ekonomiju Srbije dovoljno govori i podatak da ta privredna grana upošljava više od 21 odsto od ukupne radne snage i ostvaruje izvoz veći od 2,1 milijardu evra, što obuhvata bezmalo četvrtinu izvoza iz zemlje.

U dosadašnjem toku haotične i po mnogim ocenama pljačkaške privatizacije desetine hiljada hektara obradivog zemljišta u Srbiji već se našlo u rukama domaćih i stranih tajkuna. Neki od njih su zaradili ogroman novac preprodajom ranije jeftino kupljene zemlje.

S. Kostić

objavljeno: 28/12/2014

Nastavak na Politika...