Izvor: Deutsche Welle, 28.Avg.2015, 11:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemački model je pogrešan
Evropska unija traži zajednički model za savladavanje izbegličke krize. To ne može biti nemački model, smatra Kristof Haselbah.
Iznutra meko, a spolja tvrdo. To je šengenski princip evropskog prostora bez graničnih kontrola. Zemlje potpisnice sporazuma pristale su na to da odustanu od kontrole granica samo pod uslovom da Evropska unija zaštiti spoljne granice. Međutim, taj princip je iz temelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << podriven.
Svakodnevno hiljade izbeglica nesmetano prelaze italijansko-austrijsku granicu i nastavljaju prema Nemačkoj. Idući balkanskim koridorom, izbeglice često čak tri puta prelaze spoljne granice Evropske unije. Posle dolaska u članicu Evropske unije Grčku, pošalju ih u Makedoniju koja nije članica. Ona ih dalje propušta u Srbiju, a onda se izbeglice zapute u Mađarsku, dakle, ponovo u šengensko područje. Mađarima je to dozlogrdilo, mada su i oni samo tranzitna zemlja, pa podižu žičanu ogradu na granici. Mnogi u Evropi su zbog toga uznemireni. Pri tom Mađarska ne štiti samo sebe, već i spoljnu granicu Evropske unije, kao što se od Budimpešte i očekuje.
Kristof Haselbah, DW
Nemačka kao poseban slučaj
Po dosadašnjem sistemu dogovorenom u Dablinu, za izbeglice je nadležna zemlja u kojoj ti ljudi prvi put kroče na tlo Evropske unije. Taj sistem je postao prava farsa. Zemlje koje su najviše pogođene izbegličkim talasom – Grčka i Italija – ignorišu taj sporazum, a zemlje u koje hrle izbeglice sve češće prete da će ponovo uvesti kontrolu granica. Šengen, jedno od najvećih dostignuća Evrope, doveden je u opasnost.
U sadašnjoj nevolji nije dovoljno da se vodi rasprava o pravednijoj raspodeli izbeglica. Nema rešenja bez sveobuhvatne strategije. Mnoge zemlje odbijaju uvođenje kvota za izbeglice. S druge strane, ovako više neće moći, da pojedine zemlje primaju najveći broj izbeglica. I države za primer, kao što su Nemačka i Švedska, doći će do granica svojih mogućnosti.
Nemačka je trenutno izabrala da bude poseban slučaj u politici prema izbeglicama. Zemlja prima skoro svakoga ko u nju dođe. Političari se takmiče u predlozima o dodeljivanju državljanstva i integraciji, bez postavljanja pitanja da li neko zaista ima pravo na dodelu političkog azila. To mora da je jedinstven slučaj u svetu.
Guteres nema ništa protiv prinudnog vraćanja
Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice Antonio Gutereš godinama apeluje na Evropljane da prime više izbeglica iz Sirije i Iraka. Međutim, on zna da razlikuje ratne od ekonomskih izbeglica. Ako sada čak traži da se otvore mesta za registraciju na spoljnim granicama Evropske unije, onda to nešto znači. Naime, na takvim punktovima se ne bi samo vršila registracija izbeglica, već bi se proveravalo da li im je zaista potrebna zaštita. Onaj ko dolazi iz ekonomskih razloga, ne bi smeo da uđe u EU. Očigledno je i Gutereš shvatio šta se stavlja na kocku na društvenom i političkom planu u Evropi, ako se nekontrolisano doseljavanje nastavi.
Ta vladina prihvatna mesta morala bi da imaju ujednačene standarde. Tako bi se rasteretile zemlje čije su granice prve na udaru, ali i zemlje poput Nemačke, gde opštine moraju da plate ceh za to što su zakazali svi ostali nivoi vlasti, uključujući i evropski nivo.
Ostaje pitanje, da li će to funkcionisati. Hoće, ako se obrati pažnja i na neugodnu stranu predloga. Svi koji nemaju pravo na dodelu političkog azila, ali i svi koji zaobiđu mesta za registraciju, morali bi biti prinudno vraćeni, bez obzira gde će posle toga završiti. Tada bi se povećala spremnost za prihvatanje onih kojima je zaštita zaista potrebna. I pritisak na šengensku listu bi se smanjio. U svakom slučaju, to bi značilo da bi Nemačka prestala da bude poseban slučaj. Krajnje je vreme za to.
.jpg)
