Izvor: RTS, 25.Jun.2016, 16:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemački mediji: Ko to kaže, ko to laže, Evropa je mala
Evropska unija će se konsolidovati, Velika Britanija neće. To je opšti ton medija nemačkog govornog područja u odnosu na Bregzit. Ipak, niko na kontinentu ne pati od profesionalnog optimizma, niko ne negira ozbiljnost situacije.
Ali, kad se ispod svega podvuče crta, evropske države i nacije ostaju tu gde jesu, korisnici iste geografije >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << suočeni sa istim političkim izazovima kao i pre britanskog referenduma o razvodu od Unije. Ritam EU će nužno postati sporiji, barem za neko vreme, ali njen razlog za postojanje nije potrošen.
"Zidojče cajtung": Englezi puni straha ravno u istorijsku katastrofu
(komentar Stefan Kornelius)
Britanci su se odlučili za izlazak i odgovor iz pogrešnog veka. Na imaginarnoj top listi uticajnih nacija Velika Britanija se upravo katapultirala na zadnje mesto. Neobičan rasplet.
Ta zemlja, koja je uvek razmišljala u terminima vlastite veličine i istorijske relevantnosti, sada odjednom deluje kao da je izgubila svaki instinkt samoodržanja. U procesu pokrenutom u toku jednog jednostavnog, unutarpartijskog obračuna, obogaćenom neutemeljenim strahovima, naduvanom lažima i populističkim resentimanom, Britanija se oprostila iz društva velikih sila.
Njen novi domen je eksperimentalni: Kako se još više skupiti u beznačajnosti, kako upropastiti vlastitu ekonomiju, kako se profilisati kao figura iz vica istorije sveta.
Sve je to Britancima pošlo za rukom u kao pasulj prostom "aut ili in" glasanju, čija jednostavnost, ruku na srce, ne doseže veličinu i kompleksnost teme. Još jednom se pokazalo da kad se radi o Evropi nedostaje samo varnica da izazove požar.
Ne, nisu se to Britanci opredeljivali prema nekakvim smernicama ili ovlašćenjima Evropske komisije, oni su se izjašnjavali o vlastitim strahovima od globalizovanog sveta i odlučili da bi radije sami izlazili s njima na kraj, nego u društvu.
Nije potrebna velika mudrost da bi se uvidela provincijalnost takvog rešenja. Kako se neko može odlučiti da napusti Evropu, kada je taj ujedinjeni kontinent dokazao svoju snagu i atraktivnost na osnovu zajedništva, demokratije i vladavine prava? Velika Britanija napušta sistem koji toliki priželjkuju.
Za EU je takva odluka Britanaca ravna istorijskoj katastrofi. Unija upravo trpi svoj prvi zaista bolni poraz. Na čelu Evropske unije je ovog trenutka ispisan znak slabosti. Njena unutrašnja ravnoteža se klima, signal koji nepogrešivo prepoznaju svi nesigurni članovi EU.
U Nemačkoj ta situacija oživljava zaspale duhove. Evropska unija bez Velike Britanije budi kod suseda prastare strahove od nemačke dominacije, situacija iz koje će se rađati neobične alijanse, neprincipijelne blokade i sebične agende unutar nove zajednice 27 država.
Ko sada sanja o velikim evropskim vizijama, ko čeka šansu na veliki integrativni korak napred, najbolje neka se još ne budi.
Evropa je u šoku, treba joj vremena da skupi snagu. Sada je najvažnije da Nemačka i Francuska pošalju ostalima poruku kontinuiteta. Posebno je Nemačka na istorijskom ispitu - ona sada mora dati, da ne bi sve izgubila. Za razliku od Velike Britanije, ujedinjena Evropa za Nemačku nikada nije bila pitanje izbora, već preživljavanja.
"Velt": Cvile kočnice evropskog voza
(komentar Torsten Krauel)
Angela Merkel stoji pred jasnim rezultatom britanskog referenduma, a da ne zna da li je to tek početak serije "egzita". Kada je reč o Evropi, Berlin je danas više nego ikad pre vođa protiv vlastite volje.
Da li Merkelova snosi krivicu za Bregzit? Taj osećaj svakako postoji, posebno ako se pogledaju rezultati glasanja u Doveru. U tom lučkom gradu na britanskom jugoistoku čak 60 odsto glasača se odlučilo za izlazak iz EU.
Ako ste zaboravili: Dover, to je mesto gde završava tunel ispod Lamanša, na čijem su početku na francuskoj obali hiljade migranata pod haotičnim uslovima "forsirali" prelaz. Dover, to je mesto gde su domaći 1940. godine u mučnom očekivanju pratili napredovanje nacističke Nemačke po kontinentu. Dover, to je mesto gde je počela invazija Normana 1066. godine.
Emotivna motivacija mnogih Britanaca da glasaju za napuštanje EU hranila se iz straha od nemačke invazije i hegemonije novog tipa: migracione politike a la Merkel.
Opštine obalskog pojasa, od Severne Irske do engleskog severoistoka glasale su za izlazak - ona područja u kojima se nalaze velike luke preko kojih je Velika Britanija jednom objavila svetu svoju dominantnu ulogu u istoriji, ili osigurala ekspoloataciju nafte iz nalazišta u Severnom moru.
Ne postoji samo EU različitih brzina, već i EU različitih stanja nacionalne svesti i sećanja.
Svaka EU članica ima iza sebe hiljadu godina singularne istorije. Okrugla 60-ta godišnjica Evropske ekonomske zajednice samo je recka u tom istorijskom toku.
Možda je Velika Britanija samo prva zemlja koja je to shvatila i odlučila da reaguje. Za Poljake su, kao i za Britance, 1939, 1940, 1944. ključne godine njihovog političkog refleksa.
Otac Jaroslava Kačinskog učestvovao je u Varšavskom ustanku, sin danas otvoreno spominje referendum po britanskom uzoru.
Za Slovence ili Estonce važi obrnuto. Te i neke druge zemlje su doživele pad "gvozdene zavese" kao oslobođenje, a period posle 1991. godine kao ispunjenje istorijskih želja.
Austrijanci i Mađari su se kao nacije formirale u strahu od turske invazije, sećanje na te događaje iz 17. veka i danas je integrativni deo njihovog nacionalnog identiteta.
Ne postoji nikakav regulativni mehanizam za vašar istorijskih osetljivosti evropskih nacija. Polovina EU članica, od Švedske do Portugala, od vremena Karla Velikog neguje imperijalne ambicije kao deo nacionalnog habitusa. Druga polovina, od Češke do Estonije priča priču o ugnjetavanju i nacionalnoj supresiji.
Neke članice u svom sećanju neguju oba narativa, imperijalnu moć i gorki osećaj poraza. U odnosu prema Briselu važi: samo manjina članica vidi u evropskim institucijama uvećanje vlastite nacionalne samosvesti.
Većina naprotiv raspolaže takvom istorijom, koja joj sugeriše da je podela moći i ustupanje suvereniteta Briselu umanjenje vlastite nacionalne vrednosti.
Ali sve to ne mora značiti i kraj EU, već samo da je evropski voz cvilećih kočnica naišao na spori deo pruge. Od 1989. godine se evropska integracija odvijala vrtoglavim tempom koji je prenapregnuo političke osetljivosti mnogih članica. Namere kao ukidanje viza za Gruziju ili ulazak Turske u EU od sada će se tretirati sa većim oprezom.
"Cajt": Noć koja je promenila Evropu
(komentar Matthias Krupa)
Dvadesetosam postaje dvadesetsedam. Šta ćemo sad? Mnogi političari najavljuju da bi sledili primer Britanaca.
Borba za budućnost Evrope je počela. Jedna noć je promenila Evropu. Ona je kraj i početak, omega i alfa, istorijski događaj. Reči blede pred snagom volje britanskih glasača. Povratka nema, tako su hteli. Jedna politička Evropa je u četvrtak zanoćila, sasvim druga se u petak probudila.
Do sada je razvoj evropskih integracija poznavao samo jedan smer: proširenje. Zajednica je rasla i rasla, sve se dublje povezivala. Gotovo 60 godina posle osnivanja preteče EU jedna zemlja je odlučila da preokrene taj proces i digne se od zajedničkog stola i postelje. Ono što se do sada činilo nemogućim, postalo je moguće. "Egzit" je unapređen u realnu opciju.
Evropska politika, ona koja je ostala pod tim predznakom, mora se pod hitno osloboditi gvozdenog zagrljaja populista i EU protivnika. Ne treba zaboraviti, Bregzit je trijumf Najdžela Faradža, šefa Britanske nezavisne partije (UKIP).
Njemu je pošlo za rukom da najpre britansku vladu, a onda i čitavu evropsku politiku potera pred sobom kao stado ovaca.
Istorijska ironija je da je do sada samo jedan mali deo britanskih glasača podržavao Faradža i njegovu stranku. Slično stanje je i u mnogim evropskim državama - nigde populisti nisu u većini, ali svejedno dominiraju u političkim debatama.
Faradž, Le Pen i ostali desni populisti žive od straha koji izazivaju; strah glasačkog tela je njihova hrana. Oni koji su preplašeni ne mogu pobediti kreatore straha. Zato je strah poslednje što bi EU sada trebalo da oseća; naprotiv njoj je potreban osećaj sigurnosti i samosvesti da će izaći jaka iz ove krize. Bitka za budućnost Evrope je počela.
NZZ: Vreme razmišljanja i poniznosti
(komentar Peter Rásonyi)
Velika Britanija okreće leđa Evropskoj uniji. Unija je u potrazi za novim identitetom. Kurs sve dublje integracije je doživeo poraz. Evropa je u šoku, finansijska tržišta u haosu, sa kursnim gubicima za britansku funtu do 10 odsto.
Ono što je godinama izgledalo nezamislivo, postalo je činjenica. Velika Britanija, nekadašnja svetska sila, treća po veličini i druga po ekonomiji članica EU, napušta EU.
Užasavanje Britanaca nad EU je tako veliko da su čak bili spremni, pored upozoravanja svih ekonomista da će ih ta avantura skupo koštati, da na sebe preuzmu finansijski teret Bregzita.
Kako bi Evropa, koja sebe tako rado vidi kao pupak civilizovanog sveta, trebalo da reaguje na tu vrstu poniženja?
U evropskim metropolama se javljaju glasovi da na Britancima treba utvrditi primer, kako bi se druge kolebljive članice odvratile od takvog koraka. Grubo presecanje svih prednosti unutrašnjeg tržišta bilo bi jedno sredstvo disciplinovanja. Motivacija da se kroz prkosne nove integracije dokaže svetu i sebi kako je Unija ostala živahna i delatna.
Ipak, polako sa ishitrenom samosvesti u svim taborima! Uspeh Bregzit kampanje počiva na tri faktora. Prvo: visoka migracija sa preko 300.000 osoba godišnje izazvala je socijalne strahove; najpre kod donjih slojeva stanovništva, onda naviše uz društvenu lestvicu.
Drugo: društvene elite u Velikoj Britaniji već poslednjih nekoliko godina prolaze kroz proces konstantnog gubitka autoriteta i to vlastitom krivicom.
Treće: Kraljevina gleda u budućnost sa izuzetno ojačanom samosvesti, a tu sigurnost temelji na sećanju na slavnu prošlost zemlje - i ni na čemu drugom.
Poslednji faktor je specifično britanski i u konačnici je on dao odlučujući impetus za izlazak. Prva dva su prisutna i u mnogim drugim evropskim zemljama. Britanski referendum zbog toga kao posledicu mora dovesti Evropljane do ozbiljnog razmišljanja šta je to krenulo po zlu, šta EU danas još može i treba da znači.
Ideja ujedinjene Evrope ima u principu velike prednosti. Unutrašnje tržište i slobodna utakmica otvaraju mogućnost efikasne privrede za dobrobit svih konzumenata. Pravna kooperacija preko granica jača efekte nacionalnih vlasti, smanjuje birokratiju i donosi više slobode za građane.
Koordinisana spoljna politika podiže globalnu diplomatsku težinu Starog kontinenta. Ali primarni izvor političke legitimacije, stalno jačanje ekonomskog rasta, poljuljan je pre skoro deset godina izbijanjem globalne finansijske krize - i tu leži evropski problem, a ne u Londonu.
"Pres": Kameron će odgovarati pred sudom istorije
(komentar Christian Ultsch)
Dejvid Kameron je poražen na monumentalnoj skali. Ispod ruševina njegove evropske strategije leži ne samo njegova karijera, već i dobrobit njegove zemlje, u krajnjoj liniji čitavog kontinenta.
I Velika Britanija i EU izlaze iz refereduma oslabljeni. Nakon dugog perioda sa velikim veseljem i zabavom podsticanog besa na Brisel, Britanci su se na kraju odlučili za ekonomsku stagnaciju.
Pad funte je samo glasnik onoga što će tek doživeti. Ali i EU će bez druge po veličini evropske ekonomije izgubiti na težini i bez britanskog atomskog arsenala postati još minorniji političko-bezbednosni faktor nego što je sada.
Ovaj razvod braka poznaje samo gubitnike, a incirao ga je jedan hazarder: Dejvid Kameron. Nije bio u obavezi da raspiše referendum, niko ga na taj korak nije naterao, niko ucenio. Kameron je delovao iz čiste praktično-partijske kalkulacije. Kritičari u vlastitim redovima su ga nervirali, pa je jurnuo napred da im oduzme inicijativu.
Od samog početka je vodio to kao igru. Zato je neposredno posle preuzimanja partije izveo Torijevce iz Evropske konzervativne partije, zato je svakom prilikom gnjavio u Briselu sa posebnim pravilima za Britaniju, zato je poveo zemlju u referendum, ne bi li Bregzit pomeo sa stola, a svojim internim kritičarima začepio usta.
Ali, nije sve prošlo tako kako je to zamislio mađioničarski šegrt Kameron. Na kraju njegovog rizičnog manevra on je bio taj koji je upao u klopku, a sa njim i čitava zemlja. To nije ponašanje ozbiljnog državnika, već vašarskog prevaranta.
Osim toga, Kameron je bio radikalno pogrešna ličnost u ulozi vođe britanskog proevropskog tabora. Kako verovati nekome, ko ne propušta nijednu priliku da pali protiv Brisela, da će se strastveno zauzeti za ostanak svoje zemlje u EU?
Kakve je ambivalentne signale slao, jaku kampanju nije ni mogao da vodi. Fatalno je bilo to da Kameron do samog kraja nije imao kontrolu nad najužim partijskim i državnim okruženjem.
Njegovi prijatelji su sa vladinih klupa raspirivali raspoloženje za Bregzit. Tu vrstu tolerancije možemo nazvati plemenitom i viteškom, ali u terminima politike moći takav diletantski lese-fer vodi direktno u propast. Nož u leđa zabio mu je bivši londonski gradonačelnik Boris Džonson, kada se postavio na čelo Bregzit kampanje. Drama je tada uzela nezaustavljivi tok.
Za nepredvidljive posledice svojih malih taktičkih igrica obojica će odgovarati pred sudom istorije.
.jpg)
