Na putu po Toskani sa Žilijet Binoš  

Za razliku od profesionalaca koji uvek proveravaju svoje „blekberije”, Žilijet Binoš je ponela sa sobom samo svoje veštine i svoje iskustvo, kaže slavni reditelj, gost predstojećeg Kustendorfa

Iranski reditelj, scenarista, slikar i poeta Abas Kijarostami, čiji su poetski dijalog, ruralni pejzaži, alegorijske teme i pasionirano istraživanje slike i odnosa realizma i fikcije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u poslednje četiri decenije naišli na milione obožavalaca i poštovalaca širom filmske planete, najavljen je kao glavni gost i profesor predstojećeg Kustendorf festivala na kojem će mu domaćin biti Emir Kusturica.

Boravak na Mećavniku među studentima filma iz celog sveta, značiće ujedno i drugu posetu Kijarostamija Srbiji (boravio je na beogradskom Festu 2005. godine i priredio i nezaboravnu izložbu fotografija), u kojoj je njegovo filmsko stvaralaštvo dobro poznato i cenjeno, a njegovi filmovi „Kroz maslinjake”, „Ukus trešanja” i „Vetar će nas poneti” imaju i status kultnih.

Autor koji je osvojio sve najvažnije svetske filmske nagrade ove godine pokazao je da je spreman za nove izazove, predstavivši u Kanu elegantnu i pomalo zbunjujuću dramu sa komičnim elementima, film „Overena kopija” u kojem briljira francuska diva Žilijet Binoš, a uz nju blista i britanski operski pevač Vilijam Šimel u glavnoj muškoj ulozi.

Ovo je i prvi film koji je Abas Kijarostami snimio izvan Irana, a u razgovorima za „Politiku”, vođenim ove godine u Kanu i nedavno u dalekom Pusanu, ovaj majstor filmske režije otkriva i da li je to značilo odstupanje od njegovih ličnih, nepisanih pravila...

Mnogi smatraju da Vaš poslednji film „Overena kopija” predstavlja odstupanje od onog što je krasilo sve Vaše prethodne filmove. Da li i Vi to smatrate?

Stvarno nisam prava osoba koja treba da ima globalni pogled na moju karijeru. Snimam svoje filmove jedan po jedan i uvek sam najbliži onom filmu koji trenutno radim. Sve što sam prethodno radio meni je tada van fokusa i van vidokruga. Na primer, film „Vetar će nas poneti” (1999) video sam kada sam ga snimio i tek sam ga nedavno ponovo otkrio. Bilo je potrebno nešto više od deset godina kako bih bio u stanju da o njemu sudim u retrospekciji i da ga vidim kao neki objekat, kao tuđe delo. Ne bih želeo da izgledam ponosno, ali ovaj film mi se dopao.

Mišljenja sam da ste Vi i u ovom filmu poštovali sopstvena pravila?

U film uvek ulazim poput nevinog deteta. Postavljam se, dakle, sa svim moralnim ograničenjima s kojim se dete rodi, a sve drugo dolazi iz kulture moje zemlje. Ta kultura je deo mog bića.

Ni sada ne govorite o nasilju?

Istina je da su seks i nasilje izvan mog univerzuma. Smatram da je seksualnost privatna stvar. Kada se dve osobe ljube na ulici ja okrenem glavu na drugu stranu. Što se nasilja tiče, nije li sam život nasilan? Nije li to dovoljno?

„Overena kopija” je i prvi film koji ste snimili izvan Irana, ali i prvi u kojem igraju isključivo profesionalni glumci, i to oni koji ne govore samo jedan, već tri strana jezika. Da li je proces pisanja scenarija i pristup samom snimanju filma bio ovoga puta drugačiji?

Scenario sam napisao kao i uvek na mom maternjem farsi jeziku i nisam bio fokusiran na činjenicu da će on biti preveden i da će moji glumci govoriti na različitim jezicima. Čak i tokom snimanja jedino su okolnosti bile drugačije, ali je proces u osnovi bio isti. Moj, uobičajen. Jedino sam se brinuo što radim sa Žilijet Binoš – sa zvezdom, jer sam mislio da će biti nešto novo i drugačije, ali mi smo imali takav nivo uzajamnog razumevanja da se, iako je bila izuzetno profesionalna, ona ponašala kao naturščik, kao glumac koji nije profesionalan.

Šta znači kada se profesionalni glumac ponaša kao naturščik?

Profesionalci uvek proveravaju vreme i svoje „blekberije”. Oni kod vas stižu više sa svojom profesijom nego sa svojim srcem i sa čitavim osobljem ljudi oko sebe. To je slučaj i sa iranskim profesionalnim glumcima, ali nije bio slučaj sa Žilijet Binoš. Ona je bila sama. Ona je ponela i donela sa sobom samo svoje veštine i svoje iskustvo, što je divno. Bila je baš kao i svi ljudi sa kojima sam radio svoje prethodne filmove. Kao i oni, igrala je svojim srcem.

Mnogi ne znaju da ovo nije i Vaša prva saradnja sa Žilijet Binoš i da je njeno lice jedno od onih divnih ženskih lica iz Vašeg filma „Širin”?

Do toga je došlo sasvim slučajno. U jednom trenutku dok smo snimali, dogodilo se da mi Žilijet bude gost u Teheranu i tako poseti snimanje, što i nije bilo tako teško s obzirom na to da se snimalo isključivo u jednoj sobi u mojoj kući. Tada je Žilijet učinila neverovatan gest velikodušnosti i predložila da igra jednu od žena u mom filmu. Iako je bila umorna od leta prethodne noći, ona je samo sela i bez trunke šminke snimila scene. Rekao sam joj da ne mogu da joj platim, da za to nemam sredstava, a ona je opet učinila velikodušni gest i učestvovala u foto-sesiji sa iranskim glumicama, tražeći jedino fotografije za uspomenu.

U mnogim Vašim filmovima postoje scene dugih razgovora u automobilima tokom vožnje, pa takva scena postoji i u „Overenoj kopiji”. U filmu „Ukus trešanja”, Vi sami bili ste nevidljivi vozač, pa i putnik u scenama vožnje, a da li ste to bili i u ovom novom filmu?

Ovoga puta sam ležao na zadnjem sedištu zajedno sa direktorom fotografije, inženjerom zvuka i prevodiocem, i sve četvoro smo se krili pozadi. Međutim, pošto su akteri ovog filma profesionalci, njima zapravo i nije bilo potrebno moje prisustvo. U „Ukusu trešanja” snimao sam ljude kojima sam bio potreban jer su se osećali usamljeno ispred kamere.

Da li ste se osećali usamljeno dok ste snimali ovaj film u Toskani sa francuskim, italijanskim, engleskim glumcima i sa ekipom koja nije ona na koju ste navikli?

Nisam bio usamljen, jer sam radio sa ljudima kojima film nije samo profesija već i ljubav.

Mislim da je Vama potrebno da budete sami i da je ta samoća i tišina za kojom uvek žudite veoma inspirativna za Vas i Vaše stvaralaštvo, i to ne samo filmsko?

U pravu ste. Potrebni su mi trenuci za suočavanje sa samim sobom. Za razmišljanje. Iz dana u dan shvatam kako je teško biti sam i kako je još teže biti sa nekim. Kamera je dobar, diskretni i ćutljiv partner za putovanje u prirodu. Ona daje sve od sebe u trenucima kada se smiruje dan, kada nema nikoga okolo. Bez reči se razumemo. U tišini.

I sada smo se uverili u Vašu rediteljsku doslednost, istrajnost još od sedamdesetih godina i Vaših prvih, kratkih filmova?

Svi moji filmovi su slični jedan drugom. Mislim da je Fransoa Trifo jednom rekao: „Reditelj u životu stvara samo jedan film, ali ga raspoređuje u više delova i prikazuje svake dve ili tri godine.” Tako i u svim mojim delima ima sličnosti.

U estetici, poetici, u likovnosti i lirici, jer sve to krasi Vaše filmove...

Hvala što tako mislite. Sve je to deo kulture moje zemlje, moje lične kulture. Sve se to zasniva na starim epovima, na poeziji moje zemlje koja je osnova našeg obrazovanja.

Obećala sam sebi da Vam neću postavljati pitanja koja mogu da Vas dovedu u neprijatnu situaciju. Ali, kako ste bili prilično glasni u podršci Džafaru Panahiju, a kako i dalje živite u Teheranu, pitala bih Vas ovo: Bojite li se posledica?

Već godinama ne dobijam dozvole za snimanje u Iranu, a i moji filmovi se ne prikazuju. Pitam se šta drugo još mogu da urade. Da počnu tako što će mi prvo oduzeti pasoš kao Džafaru, pa onda ko zna? Ipak, sumnjam da će tako biti, ali nikad se ne zna.

Da li je istina da ćete sledeći film snimati u Japanu?

Postoji takvo razmišljanje. U svakom slučaju i moj sledeći film će biti „roud muvi”, jer je automobil lokacija gde se najmanje oseća prisustvo kamere. Ukoliko me zatvorite u automobil i date mi glumca, ja neću protestovati. Ukoliko u Iranu upadnem u nevolje, predložiću im da me ne zatvaraju u ćeliju, neka me zatvore u automobil.

Humora Vam, vidim, i dalje ne nedostaje?

Humor je nešto ljudsko, humano, lekovito. Nešto što nije povezano ni sa nacionalnošću ni sa kulturom. Teško je eliminisati taj element iz života, jer on bivstvuje u nama.

Dubravka Lakić

objavljeno: 31.12.2010.

0 0

Dodajte komentar