Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Nov.2015, 04:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta krije statistika: Razlika u platama među polovima

Statistika treba da baci svetlo na društvene trendove i obezbedi pouzdane informacije koje će njenim korisnicima pomoći da obrazuju stavove i sprovode dalje korake. Brojke koje ukazuju na razliku u platama među polovima jesu u svakom pogledu su razočaravajuće. To su ujedno i najviše zloupotrebljavane brojke u britanskim političkim debatama.

 Problem koji se odmah nameće jeste taj da ne postoji saglasnost oko toga o kom je broju tačno reč. Kancelarija za nacionalnu statistiku >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << objavila je da je 2015. godine rodna razlika u platama bila 9,4 odsto, što je za 0,2 odsto manje nego 2014. Da bi sve bilo još formalnije, statističari su opisali svoj omiljeni način merenja: to je razlika u srednjim primanjima za puno radno vreme između muškaraca i žena, ne računajući prekovremeni rad.

Umesto tog načina, što je i razumljivo, često se koriste veći brojevi. Taj jaz je iznosio 13,9 odsto kad je mereno prosečno primanje, a čak 19,2 odsto kad su bili obuhvaćeni svi zaposleni, uključujući i zaposlene sa skraćenim radnim vremenom.

Najgore je to što bilo koja od te dve srednje vrednosti više sakriva no što otkriva. Umesto da se jednostavno razbesnimo zbog polne diskriminacije, treba da saznamo ko tu gubi kako bismo videli šta treba učiniti. Takva informacija je javna, ali se koristi suviše retko.

Starosno doba je posebno važno za razliku u platama među polovima. Kad se gledaju srednja primanja, gde polovina zaposlenih zarađuje više, a polovina manje od toga, rodna razlika u platama za zaposlene s punim radnim vremenom nestaje u grupi zaposlenih u dvadesetim i tridesetim godinama života. Razlika od 12 odsto i dalje postoji kod žena u četrdesetim, i ona se uvećava na 16 odsto kod zaposlenih u pedesetim godinama života. Zato svako treba dobro da razmisli pre no što kaže nešto o endemskoj rodnoj diskriminaciji širom Britanije.

Dobro je što postoje jaki dokazi o postojanju generacijskog pomaka ka jednakim platama. Godine 2004. žene u dvadesetim prilično su smanjile taj jaz kad je reč o primanjima za puno radno vreme; 2012. godine, kada su ušle u tridesete, taj jaz je potpuno nestao. Kod žena u četrdesetim taj jaz, koji se meri od 1997. godine, prepolovljen je. Za razliku od njih, nema značajnog poboljšanja kod zaposlenih žena starijih od pedeset godina.

Taj podatak otkriva mračniju ustranu radnih mesta u Ujedinjenom Kraljevstvu. Očigledan je problem to što poslodavci koji daju najveće plate jesu ujedno i najgori za uspešne žene. Rodna razlika u platama među najbolje plaćenim radnicima ostaje velika u svim starosnim grupama i smanjuje se sporije nego kod srednje plaćenih ili slabo plaćenih radnika. To delom upućuje na činjenicu da manje žena radi u najbolje plaćenim sektorima; a delom upućuje i na način nagrađivanja koji sprovode poslodavci koji daju najizdašnije plate.

Najvažniji problem jeste to što najveća i najupornija razlika u platama ne postoji između muškaraca i žena već između dohotka po satu za žene sa skraćenim radnim vremenom i za žene koje rade puno radno vreme. Kod svih starosnih grupa taj jaz je od 1997. godine nesavladivo velik i iznosi 30 odsto.

Naoružana takvim činjenicama statistika je iznenada postala informativna i korisna. Ona pomaže nastavnicima da učenice srednjih škola upozore na nepravdu koja vlada na tržištu rada. Poruka za te tinejdžerke jeste da su žene posle sedamdesetih godina prošlog veka izvojevale brojne pobede na polju ostvarivanja ravnopravnih zarada i da su tinejdžerke generacija koja može očekivati i tražiti jednak tretman. Kad je reč o tinejdžerima, poruka je mnogo grublja i glasi kako oni više ne mogu dangubiti i otaljavati školovanje, a pritom i dalje očekivati veću zaradu.

Zaposlene žene u dvadesetim i tridesetim godinama života moraju shvatiti nešto važno čega nema u novinskim naslovima: one su uporno kažnjavane preko plate ukoliko imaju skraćeno radno vreme. Njihova zarada po satu u prvi mah ne pokazuje smanjenje. Ali postoje dokazi da te žene prestaju da napreduju i tokom godina će znatno zaostajati za drugim zaposlenim ženama.

Kad se u porodici rodi dete i kad najstarije dete krene u prvi razred osnovne škole, bez sumnje, dolazi do velike napetosti. Muškarci možda uživaju zbog toga što su, kad se završe školski časovi, njihove partnerke kod kuće i brinu o deci ‒ što znatno olakšava život ‒ ali oni takođe treba da shvate koliko će sve to koštati kad se iskaže kroz dugogodišnju zaradu celokupnog domaćinstva. Žene bi možda trebalo dvaput da razmisle kakvi su to muškarci koji smatraju da je podizanje dece isključivo ženski posao.

Najteže pitanje za neko društvo jeste može li se išta preduzeti radi smanjenja razlike u platama između muškaraca i žena koji danas imaju (ili će uskoro imati) preko pedeset godina. U toj starosnoj grupi diskriminacija je u prošlosti bila očigledna, a njene posledice i dalje traju. Moramo shvatiti da zakasnela promena politike možda više neće biti delotvorna, ali to je svakako oblast na koju vlada treba da usmeri svoja istraživanja.

Premija na platu za puno radno vreme čvrst je dokaz da bi produktivnost, plaćanje po satu, godišnji prihod, a time i prihod od poreza, porasli ako bi vlada i poslodavci mogli da podstaknu fleksibilniju radnu praksu kako bi što manje porodica smatralo da majke treba da počnu raditi skraćeno.

Takvi zaključci i prioriteti mogući su samo kad se odbaci uopštena statistika i pažljivije sagledaju pojedinosti. Oslobađanje Britanije razlika u platama između muškaraca i žena još nije sprovedeno u oblasti najplaćenijih zanimanja, kod starijih zaposlenih žena i radnica sa skraćenim radnim vremenom. Ipak, treba pozdraviti velike pomake ka jednakosti kod najvećeg broja radnica tokom proteklih četrdeset godina.

Prevela Jelena Milojković

Copyright The Financial Times Limited 2015

(c) 2015 The Financial Times Limited

Ovaj tekst objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...