Spuštanje cene korupciji  

Utvrđena pravila igre pod koje spadaju zakoni, nezavisna kontrola istih i jak pritisak javnosti preduslovi su za uvođenje lobiranja u pravom smislu te reči, a samim tim i smanjenju korupcije.

Kada je direktor kompanije Monus Dejan Stanković, iza koje stoji Predrag Ranković Peconi, viđen u Skupštini Srbije onog dana kada je izglasan amandman o akcizama koji odgovara >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << njegovoj firmi, priča o lobiranju ali i korupciji je ponovo dobila na značaju.

Trenutno u Srbiji ne postoji zakon koji bi regulisao odnose nastale lobiranjem. Ipak, valja istaći, da je nacionalna strategija za borbu protiv korupcije doneta 2005. godine, a prema akcionom planu za njeno sprovođenje predviđeno je da 2008. bude usvojen zakon koji bi regulisao lobiranje. Međutim, to se nije dogodilo, a uređenje tog sektora je po rečima profesora Fakulteta političkih nauka Zorana Stoiljkovića neophodno kako bi se redukovala sistemska korupcija koja postoji unutar državnih organizacija.

„Lobiranje i jeste pretpostavka da se pojedinačna korupcija uredi na taj način što ćete instituciju lobista i lobiranja učiniti javnom. Na ovaj način uređuju se pravila igre”, kaže za e-novine Stoiljković.

Lobiranje je poseban oblik pridobijanja uticajnih pojedinaca ili grupa. Ono podrazumeva proces razvijanja efikasnih, efektivnih i transparentnih komunikacija sa onima koji imaju formalnu i neformalnu moć, poput odlazaka lobista u zvanične državne institucije, sastanke sa donosiocima odluka, diskusije i razmene informacija. Kod lobiranja je zabranjena upotreba novca ali su zato dozvoljeni pokloni.

„Svi zakoni o lobiranju strogo regulišu davanje bilo kakvih novčanih i materijalnih poklona i to nije dozvoljeno”, kaže Ana Bovan predsednica Društva lobista Srbije.

U Društvu lobista Srbije su najavili i donošenje predloga Zakona o lobiranju, koji bi trebalo da postavi limite, pravila i sankcije za njihovo nepoštovanje. „Zakon bi trebalo da sadrži i Registar lobista, što znači da će lobiranjem moći da se bave samo lica koja se nalaze u zvaničnom Registru. Po ugledu na lobiranje u SAD u zakonu bi trebalo da se navede i telo koje nadzire rad lobista, što znači da će lobisti morati da podnesu odgovarajućem telu u Skupštini određene informacije koje se tiču: predmeta lobiranja, imena lica sa kojima su kontakti ostvareni, koji su lobisti angažovani...”, navodi Marija Nešić iz Društva lobista Srbije.

U Srbiji je zbog nedostatka zakonske regulative o lobiranju ali i nedovoljnog obima kontrole i nadzora, najčešće zloputrebljavan Zakon o finansiranju političkih partija, pa se netransparentno finansiranje najčešće naziva lobiranjem. Kontrolu Zakona sprovodi skupštinski Odbor za finansije gde sede predstavnici stranaka. Isti slučaj je i tokom izbornih kampanje gde kontrolu finansiranja vrši Republička izborna komisija gde opet sede predstavnci izabrani od strane partija, što će reći da parlamentarci sami sebe kontrolišu.

„Imamo situaciju da u Srbiji već godinama niko nije procesuiran iako postoji zakonska obaveza da prijave svaki pojedinačni prilog veći od 6.000 dinara i da ga objave u službenom glasniku, što se naravno ne događa”, kaže Stoiljković.

On smatra da bi partije trebalo da imaju obavezu da objave imena svih koji su finansirali stranke. „Onda lako možete da utvrdite ko je finansirao partiju, a ko je posle prošao na tenderu ili javnoj nabavci.”

O ugodnom položaju partija svedoči i činjenica da je samo lider naprednjaka Tomislav Nikolić javno priznao da je Delta finansirala neke troškove izborne kampanje Srpske radikalne stranke, i to tek kada se otcepio od matične partije.

Za sprovođene zakona nepohodan je jak i efikasan sistem kontrole koji bi uključivao nezavisna tela i agencije koje se bave nadzorom. „Potrebno je imati jaku revizorsku instituciju, revizore koji kontrolišu javne finansije, agenciju za borbu protiv korupcije koja se bavi time kao i organe organa tzv. četvrte grupe vlasti u koje spadaju ombudsmani, poverenik za informacije od javnog značaja. Takođe neophodan je jak pritisak javnosti”, kaže profesor Stoiljković.

Formiranje lobističkog tržišta bi prema njegovim rečima trebalo da spusti cenu korupcije zbog veće konkurencije. „Iako će korupcija uvek biti prisutna, povećavanjem konkurencije smanjujete potencijalnu dobit. Svi će znati da oni to rade, a to će oboriti cenu jer se zna koliko možete da dobijete. Kao da pustite gomilu privatnika da se bave nekim uslugama ili servisima. Podigne kvalitet ali i oborite cenu. Možda je po malo licemerno, ali je tako.”

Sigurno je da do donošenja zakona neće biti lobiranja. Ono što bi prema rečima stručnjaka svakako trebalo da se izbegne jeste izbegavanje uopštenih formulacija koje bi omogućavale njegovo izigravanje, odnosno kršenje. Do tada će pravila igre određivati važeći zakoni poput onog o Zaštiti konkurencije iz 2005. godine. Slučajno ili ne, on još nije usklađen sa pravnim standardima EU. Tačnije, ne sadrži ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije da izriče finansijske kazne za povredu zakona, odnosno stvaranje monopolskog položaja na tržištu, koji je npr. dao ovlašćenje nezavisnoj komisiji EU da Microsoftu izrekne kaznu od 900 miliona dolara zbog kršenja antimonopolskih propisa.

0 1

Dodajte komentar