Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Maj.2015, 20:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Karlicin sin

Odmalena sam se - jedno pedeset osam godina pre no što će moje zalaganje za ravnopravnost biti blagouočeno - zanimao za manjine. Žena Dike Rusa zvala se Pelagija, čika Svetozar, zvani kad ne čuje Skoverac, bio je oženjen Anom, Švabicom; u njihovoj kući, nadomak železničke stanice, mirisalo je nešto lepo što ni sada ne znam šta bi moglo biti; poslužen sam bio dumstom od belih trešanja, uglavnom sam o Nemcima odmalena imao povoljno mišljenje koje nisam nikad ni promenio. Doda, učesnica >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << NOR-a, kao i moj otac, bila je udata za Lazu Makedonca, koji se hvalisao svojom kontraobaveštajnom karijerom, svi smo znali da je hapsio Gilasa. Ko je Gilas, pitao sam, to je komunista koji se razočarao u druga Tita, a i ovaj u njega, pa je neko, makar bio i farkaždinski zet, morao Gilasa da stavi u pritvor, potom i u malko dugoročniji aps.

Eto to su bili stranci o kojima neću saznati kako su iz Rusije, Nemačke i žalne Maćedonije dospeli ni manje ni više nego u Farkaždin.

&

Ne znam sa koliko sam se godina prvi put obreo na kraju sela, kad tamo, kuće drukčije od naših, nejednake, sa krovovima od slame, i malim prozorima, okrenute gde je kojoj drago. I dok je u selu na pedeset ili stotinu kokošaka dolazila jedna kera, ovde je kerova bilo više nego živine, šta je ovo - to su ti Jamure!

Sa osam godina nosio sam u ručkonoši i cegeru večeru radenima koji su pekli ciglu, bilo je leto, i paori su već dunuli u lampe sa skupocenim petrolejom (ili smo već imali struju? i sijalice smo gasili isto tako revnosno, domaćinski, jer smo, ispravno, držali da su kilovati još skuplji od gasa), u Jamurama vatra, ori se pesma, igrači nisu ni u kolu ni u parovima, kao kad se igra madžarac, ili valcer, igra kako kome dođe; deci, ne starijoj od tri godine niko ne svira povečerje...

Među instrumentalistima bio je i Andzi čije smo ljudsko pravo na slovo u azbuci mi napredni osnovci bili potegli. Imao je ludu sreću da ne postane direktor, ni predsednik opštine Perlez, nije morao po ceo dan da se potpisuje, te pitanje transkripcije tog doista retkog, ama krštenog imena nije zagorčalo Andzijev život tamburaša i trgovca veoma mešovitom robom.

Pamtim ga po basprimu na kojem je milozvučno svirao, gusto, i sa ukrasima kakve dotad nisam čuo, neke ni docnije nisam čuo, nikad više; brat njegov, za čije je ime bilo dovoljno slova u azbuci, zvao se Duško, i svirao je kontru; par godina provedenih u osmoljetki nije smeo da piše levom rukom, ali je u njoj posle držao trzalicu; njihov otac, begešar, zvao se Karlica, sa kratkim naglaskom na „i“...

Eto, preko našeg ipak krnjeg alfabeta došao sam nakon pedeset pet godina do porodice čije kuće odavno nema u Jamurama, sumnjam da je ovekovečena kakvim fotografskim aparatom, nijedna pesma koju su odsvirali nije snimljena, ne znam ni šta je bilo sa njihovim porodičnim stablom.

Posvetio sam im jednu strofu*, na melodiju svima znanu po artiljercu iz Šumadije; ja pak držim da je arija, koja se vrzma tako dugo po septakordu, pozajmljena od Roma, i da je samo pojunačena, te je uz tambure delimično vraćam njenim starim vlasnicima.

Ja sam ja, An~i/Karlicin sam sin

Ja sam ja, An~i/Karlicin sam sin

Otac stari begeš svira/Brat mi Duško kontru svira

A ja An~i odmalena - basprim

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.20.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...