Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Apr.2015, 19:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Kako je čovek postao div

U dijalektičkom razvoju moje porodice promenile su tri vrste privrede za svega tri pokolenja:

1. moj deda naginjao je ribolovu i lovu (doduše i mehanici). Zvanično zemljoradnik, dušom i srcem uz pretke koji su samo gledali od koje divljači će imati meso, od koje i meso i krzno, a koje će pripadnike faune da tamane zbog nikad pravnosnažno dokazanih štetočinstava. Doduše, divlja mačka ubijena je in flagranti, nadomak kokošinjca, u šupi pod slamom gde je sačma iz dedine >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << puške oštetila i farbu na kosačici marke "Melihar".

2. Otac mi je bio pravoverni stočar i zemljoradnik, svome roditelju ovako se jednom prilikom obratio:"Šta si ti steko?! Puška, čun, puška, čun!", a videlo se da ne ceni ni svetlo oružje ni čunić, ni kecu, tja, bilo bi lepo da sam se ja razvio u industrijalca, jer to valjda nastupa nakon lovačke i zemljoradničke civilizacije, ili da sam makar ovladao kakvim zanatom, pa da sam rukovodio naprednom manufakturom. Ne.

3. Ja sam odmalena naginjao pisanoj reči, pročitao sam pre polaska u školu "Tartarena Taraskonca" koji se, ne znam kako, a nemam više koga da pitam, obreo u kućnoj da kažemo biblioteci. Ali nisam maštao da postanem pisac. Uživao sam u pukom nizanju reči i rečenica, radovalo me je da zapisujem bilo šta, kao što je slugu u "Mrtvim dušama" veselio puki proces sricanja reči: bio bih zadovoljan pisarskom službom ma bio činovnik četrnaeste klase.

Sve što sam napisao izgledalo je jednako dobro i vredno, stoga i mogu da prepoznam tu bolest kod punoletnih ljudi: sredovečni Bačvanin se i danas jednako čudi i raduje kako iz svega što napiše proistekne uvek analiza nečega, i čim analiza bude gotova samo mu se kaže kome od triju predusretljivih glasila treba da je veleustupi!

Želeo sam i ja da ono što pišem koliko-toliko omasovim: kraljevstvo za list indiga, otelo bi mi se da sam bio pročitao Šekspirova sabrana dela umesto Dodeove knjižice, što god napišem biva udvostručeno, isto, a drukčije! Tu su možda udareni temelji moje novinarske karijerete! Da. Emotivno sam bio vezan za poštu i železnicu, u nadi da ću jednog lepog dana ja biti taj koji iz sve snage udara pečate, bilo na pisma, bilo na vozne karte (besmrtni braon kartončić - imaju li ga pravne naslednice JŽ još uvek?).

&

Sad bi se reklo da su me očaravali veliki sistemi, ili pak javni sektor, beskrajna pruga koja stiže čak iz Perleza i preko Orlovata ide u Beograd ili u Bečkerek, a tek mreža pošta, rasutih po celom Banatu, i po celoj Jugoslaviji, napišeš adresu na koverti, zalepiš marku, pustiš u sanduče i čekaš, neko to ima da odnese, kad tad, u Crepaju, Novi Sad, Beograd, svuda gde ti tetke žive, ali i u nezamislivi Marakeš gde je veterinar Slavko Lazić! I šef stanice i poštar imali su telefone, oni i niko više u selu, moglo bi se reći i da su me privlačila opštila: videlo se da ću ako i ne postanem medijski magnat biti kakav-takav poslenik pisane reči.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.20.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...