Kriza pozorišta, pozorište u krizi: kasa ili estetika  

U takozvanom razvijenom, civilizovanom i uređenom svetu postoji nešto što je aksiom: država (pokrajina, grad...) pruža finansijsku potporu samo umetničkim projektima, sve ostalo prepušta igri/igranki na tržištu.

Bauk tranzicije i Ala ekonomske krize i nemaštine, koji su svih ovih godina u širokom luku zaobilazili Srbiju, iznenada su zakucali ne samo na vrata većine građana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nego i na pozorišne dveri. Budžeti pozorišta koja se finansiraju iz gradske i republičke kase smanjeni su u 2010. godini za oko 40 procenata što je rezultiralo, između ostalog, manjim brojem premijera. Ipak, skromnija produkcija, uz retke izuzetke, nije podrazumevala i vidno skromnije produkcije. U minuloj godini bilo je nekoliko velikih, i za naše (ne) prilike skupih, ansambl-predstava, na velikim scenama (uglavnom) beogradskih i novosadskih pozorišta. Primarni troškovi takvih produkcija prevazilaze deset miliona dinara, a u slučaju mjuzikla uvećavaju se za najmanje još tridesetak procenata.

Da li se ja to zalažem da se Šekspir ili Čehov igraju isključivo u izlizanim farmericama u kojima „izvođači glumačkih radova” dolaze na posao, na praznoj sceni opervaženoj crnim rikvandima ili u belo ofarbanim šper-pločama!? Možda da se ansambl predstave svedena tri lika, inspicijenta i dva scenska radnika koji, osim svojih uobičajenih poslova, na sceni „markiraju” sve ostale „manje važne karaktere”!? Naravno da ne!

Bojsova jednačina

Pitam se, javno, šta će preovladati do kraja za nas po svemu „simbolične” i „obećavajuće” 2011. godine u kojoj će budžeti pozorišta dodatno biti smanjeni?  Kasa ili estetika? Komercijalna pozorišna umetnost ili umetnički vredne predstave koje će ujedno biti i veoma gledane?

U takozvanom zapadnjačkom sistemu vrednosti, koga se mi tobože gnušamo, a jednako mu iz svog sirotinjskog zabrana koketno namigujemo, vrhunska umetnost je po (nepisanom) pravilu i komercijalna, inače nije vrhunska. Mantra glasi: vrhunsko je i komercijalno, i obrnuto!

Teoretičar Žak Derida kao osnovno svojstvo moderne umetnosti navodi ekonomimezis novog doba koji, dakle, podrazumeva kohabitaciju umetnosti i ekonomije. Nemački slikar Jozef Bojs, na primer, izjednačava umetnost i kapital. On je to, ne tako davno i bez ustezanja, lakonski, izložio: kunst (umetnost) jednako kapital. Da li je to ironija, cinizam, realnost ili sve to zajedno!?

Dobri sagovornici na ovu temu mogu biti i literarni menadžeri National Theatra ili Royal Courta iz Londona. Jedan od njih, Džek Bredli, objasnio je to primerom iz drame Sajmona Bloka „A Place at the Table” koja je oštra satira o tome kako televizija guta pisce, a potom ih ispljune pošto su poslužili svrsi. Dakle, Sara (urednik koji angažuje pisce) ukratko sumira razliku između umetnosti i trgovine:

„Za pisca je to njegov život, za mene je to uvek i isključivo izvor mojih prihoda. Ja sam se već predala Umetnosti, a za uzvrat sam dobila prezaduženost i smanjenu volju za životom. Zato sam morala Umetnost da trampim za saznanja gde ću sutra da živim.”

Romantičarsku zabludu o umetniku koji po nasleđenom verovanju sedi negde i stvara veliko delo za mali broj posvećenika (i po pravilu je izolovan, neshvaćen i siromašan) odavno je srušio, na primer, Endi Vorhol parolom: umetnik je mašina! Tu mašinu konstruišu, servisiraju i podmazuju publika, potrošnja i požuda, galeristi i blokbasteri, filmski i pozorišni producenti, izdavači i knjižari, pomodni tajkuni, pa i (nepristrasni?!) kritičari…i, sve više i više, velike multinacionalne kompanije koje imaju nedvosmisleni interes da ulažu u izdavačku, filmsku, pozorišnu ili muzičku produkciju (čitaj industriju).

Na Brodveju i Vest Endu postavljaju se spektakularni mjuzikli, koji koštaju milione dolara ili funti, sa holivudskim i inim zvezdama u naslovnim ulogama. Hteli mi to da prihvatimo ili ne, pozorišna umetnost je u svetu odavno postala roba koju valja dobro prodati.

Ako uz dobro upakovan proizvod dobijemo i vrednu umetnost – tim bolje, biće podmireni i kasa i estetika. Zar nije u Moskvi, u Pozorištu na Taganki, čuveni Ljubimov postavio „Fausta” kao mjuzikl, i zar kritika u Londonu ne obasipa pohvalama slične komercijalne projekte od milion funti?!

Kako oceniti predstave Jana Lauersa i Robera Lepaža na prošlom i pretprošlom Bitefu, Noru Ostermajera ili „Hazarski rečnik” Tomaža Pandura pre nekoliko godina, koje su isto igrale na kartu više kao i Gošov „Ujka Vanja” prošle, odnosno „Vojcek” Boba Vilsona pre desetak godina!?

Brodvej u Beogradu

Već odavno vodeće multinacionalne kompanije koriste pozorišta na Brodveju i Vest Endu (i ne samo tamo!) kao novo polje za takozvani entertejnment marketing. To se kod nas počelo pojavljivati u hibridnoj formi: „svetsko, a naše”. Tako smo pre nekoliko godina imali „prvi Brodvej u Beogradu”, pozorišnu predstavu „Diplomac” koja je posle Njujorka i Londona, uz odgovarajući marketing i sećanje na kultni film, igrana u Beogradskom dramskom pozorištu – 30 puta i nikad više.

Taj stari-novi pozorišni model/trend ponovo je tutnjao našom, već odavno poprilično učmalom, pozorišnom prestonicom i prošle godine. Visoki marketinški napon i napor, sponzori, donacija multinacionalne kompanije, glumačke zvezde i zvezdice, gala premijera od po deset hiljada dinara po ulaznici sa sve gala večerom i druženjem novopečene elite s glumcima, uloženi su i ugrađeni u postavku retromjuzikla „Kosa” (Atelje 212), što je uzburkalo strasti i ustajalu žabokrečinu u čaši takozvane kulturne čaršije. Polemika tim i drugim povodima, na koju su se revnosno kačili i zvani i ni po čemu pozvani, obeležila je minulu sezonu starom dilemom: šta je istinska, a šta komercijalna umetnost, kakva je uloga pozorišta u smutna i nevesela vremena, najzad: da li je i kako moguće pomiriti kasu i estetiku, odnosno da li je pozivanje na publiku, zapravo, populističko pozivanje na narod. Ista praksa nastavlja se i u ovoj sezoni, i s Koprivicom i s Krležom.

Međutim, ako pogledamo repertoare naših pozorišta koji su, istina, daleko od svake diferenciranosti i još dalje od najsrećnijih primera za ovu priču, ustanovićemo da su se na njima održale i neke predstave koje su ocenjene kao umetničke, što nedvosmisleno potvrđuje kako i umetnički teatar može da počiva na zdravim ekonomskim osnovama, a ne samo bulevarski, komercijalni ili zabavljački. Iako je situacija u beogradskim pozorištima daleko od bilo kojih tržišnih ili estetski konzistentnih principa, na kartu više igraju se različite predstave, različitih reditelja i pisaca.

Ako je kritika već stvaralaštvo Jasmine Reze, na primer, ali i nekih drugih autora, solomonski prepoznala kao „sofisticirani bulevar”, zašto bi onda sintagma komercijalna umetnost bila contradictio in adjecto?

Niti pozorište postoji da bi zadovoljilo estetske zahteve kritike, niti da bi podilazilo jeftinom ukusu (masovne) publike. Dakle, odgovor je (naizgled) jednostavan: i kasa i estetika. Nema sumnje, tome bi se obradovala i publika i kritika, i Sekretarijati za kulturu gradova i sela i Ministarstvo kulture, i izvođači glumačkih i pozorišnih radova i upravnici pozorišta, i Volstrit i Svetska banka, i Međunarodni monetarni fond i Evropska unija, i Moskva i Vašington, i Beograd i Brisel...

„Da li je jedna pozorišna predstava uspešna i umetnički relevantna ukoliko se u nju uloži sto hiljada evra, a odigra se nekoliko puta pred stotinak gledalaca” – zapitao se nedavno Dušan Kovačević u tv-seriji „Čitanje pozorišta”.

Ali, ako bismo uporedili finansiranje političkih stranaka, iz javnih i tajnih izvora, sa finansiranjem ili budžetom pozorišta, odnosno pojedinačnih predstava, onda je takozvana transparentnost svakako na strani pozorišta. Mnogo je manja šteta od jedne loše pozorišne predstave nego od loše ekonomske, agrarne ili poreske politike. Ali,to ne amnestira pozorišne uprave od odgovornosti i polaganja računa, uprkos tome što politička oligarhija amnestira samu sebe za sve i svašta, pravdajući se ispravnim putem popločanim dobrim namerama, legalitetom i legitimitetom.

Romantičarska zabluda

Ipak, da se ne zavaravamo, pozorište jeste skupa umetnost, iako mnogo manje skupa i komercijalna od nekih drugih, filma na primer. Tu dolazimo i do vododelnice i potrebe za jasnom distinkcijom, ukoliko je to u Srbiji uopšte moguće ili makar izvodljivo. Ali, distinkcija, ili čista podela bez ostatka, na umetničko i komercijalno podseća na tradicionalističko-romantičarsku zabludu o Umetnosti i Umetnicima.

Kolega mi je ispričao kako je svojevremeno gledao u Burg teatru, tri večeri zaredom, predstave po tekstovima Olbija, Fejdoa i Huga fon Hofmanstala. Tri po svemu različita pisca, tri estetike (spisateljske, rediteljske, glumačke), i sve tri odlične predstave. A onda me je, ne bez izvesne ironije, upitao šta je tu umetničko, a šta komercijalno?!

Što se mene tiče, uvek ću razlikovati umetničko od bulevarskog, ozbiljno od zabavljačkog, ali pre svega dobro od lošeg pozorišta. Međutim, ako smo se već opredelili za ulogicu u melodrami „S tranzicijom u svet” trebalo bi da primimo k znanju da u takozvanom razvijenom, civilizovanom i uređenom svetu postoji nešto što je aksiom: država (pokrajina, grad, opština, selo...) pruža finansijsku potporu samo umetničkim projektima, sve ostalo prepušta igri/igranki na tržištu. Pa nek se igraju delije, nasred pozornica cele Srbije, ali o svom trošku i na opštu radost svih onih kojima to ponekad, ili vazda, treba i nedostaje! Kao prestiž ili kao prekraćivanje dosade, svejedno.

------------------------------------

Kosa najgledanija

Najgledanije predstave u Beogradu u 2010. godini (u zagradi je broj izvođenja):

„Kosa”, Atelje 212, 18 354 (51)

„Cigani lete u nebo”, Pozorište na Terazijama, 13 490 (28)

„Sviraj to ponovo Sem”, Beogradsko dramsko pozorište, 10 171 (28)

„Derviš i smrt”, Narodno pozorište u Beogradu, 10 014 (21)

„Skakavci”, Jugoslovensko dramsko pozorište, 5 149 (12)

Slobodan Savić

objavljeno: 29.01.2011.

0 0

Dodajte komentar