Izvor: Politika, 29.Maj.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živog ga ožalili
Maksim Lazović iz Pčelica kod Rekovca šest godina nije legao u pravu postelju. Učestvovao je u tri rata: balkanskim, srpsko-bugarskim ratovima, ali i u Velikom ratu. Godine 1912. pozajmio je konja, jer nije imao svog, a u zavičaj se vratio 1918. godine. Ali, bez konja. Doživeo je duboku starost, 80 godina, i umro 1964. godine.
„Bio je otresit i hrabar čovek. Nosio je duge brkove, koje bi zadenuo iza ušiju. Od deteta se nije odvajao od noža i kame. Nosio ih je i posle okončanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svih ratova. Skidao ih je samo pred spavanje. Odglagao bi ih na stolici pored kreveta. Čim bismo, mi deca, posedali, deda Maksim bi počeo da pripoveda o ratovima”, priča njegova unuka Mileva Blagojević, koja živi u rekovačkom selu Bare.
Ona se jasno seća kako je deda pričao da su jedne nedelje sedeli ispred seoske prodavnice i gledali u rascvetale voćke. Radovali su se rodnoj godini. Tada je naišao neki nepoznat čovek i rekao da ne vredi što će godina biti rodna kada neće imati ko da bere plodove. Biće rata, rekao im je neznanac. Nisu mu poverovali.
Neznanac je bio u pravu. Te jeseni začula se „zvečka”. Žene su ostale same, a svi muškarci otišli su da vojuju. Majka Lenka mu je ušila amajliju u kanice. Rekla mu je da nikada to ne dira. Meci su mu iskrzali šinjel i pantalone, a on nigde nije bio ogreban. Jedne nedelje posle ručka poterao je saborca da igraju domine ispred barake. Posle izvesnog vremena dosadilo mu. ’Ajde još malo, terao ga je drug. Ali, on nije hteo. Samo što se pomerio granata je preko brda pikirala baš na to mesto. Deda je preživeo, a taj drug je poginuo.
Seća se Mileva Blagojević i dedine priče o preslu Albanije. Maksimov komšija Vitomir Miljojković bio je iznemogao. On ga je nosio dok je mogao, ali je video da zaostaje za brigadom. Onda je nalomio suvo granje, pokrio njime sneg i položio komšiju. Vitomir je ostao da gleda za njim. „Maksime, gde me ostavljaš, Maksime?”, komšijine reči i bolan pogled godinama su ga proganjali.
Pošto o dedi tri godine niko ništa nije čuo, pomislili su da je poginuo. Odredili su navodni dan smrti i „davali” mu sve daće. Kada je otadžbina bila oslobođena, vojnici su se vraćali kući. Maksim je video kako seljani iskopavaju burad iz zemlje koju su sakrili od neprijatelja. Kada je izašao na brdo s kojeg je mogao da vidi svoju kuću, bilo mu je žao što više nije bilo ni salaša, ni ambara, ni bunara, jer su razne vojske pored njega vezivale konje.
– Dok je išao tako tužan, sustigao je ženu sa obramkom na pogurenim plećima. Išla je pognute glave. Majko, pozvao ju je. Majka Lenka je bacila kofe s vodom i skočila da ga zagrli. Uvek bih plakala kada je deda to pričao – veli baka Mileva.
Sa Maksimom je vojevao i Isailo Aleksić iz Bara, čija je kuća, gle čuda, preko puta baka-Milevine. Rođen je 1894. godine, a preminuo 1964. godine. Bio je zarobljen u Jedrenima 1915. godine i do kraja rata bio je u logoru u Austriji. Njegovi najmlađi potomci su dvogodišnje bliznakinje Ivana i Jovana Jovanović.
.jpg)
