Izvor: Politika, 06.Mar.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve godine odiseje od Afrike do Beograda
Ajzak I. iz Gane je otišao zbog siromaštva, prijatelj je na „Fejsbuku” sa Nemanjom Vidićem i u bolničkoj sobi na „Banjici” čita „Njujork tajms”...
Osmeh ne silazi sa lica Ajzaka I. (30) iz Gane dok u bolesničkoj postelji Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica” pozdravlja posetioce. Imobilisan vrat ukazuje da su povrede zadobijene u prošlonedeljnom udesu kombija koji je ilegalno prevozio 54 migranta, prilično ozbiljne.
Prve procene lekara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bile su katastrofalne – oštećenje kičme i potpuna doživotna paraliza. Ajzak ih je, međutim, opovrgao: šest dana posle operacije pomera ruke i noge.
– Presrećan sam što sam živ. I odlično se oporavljam. Hteo bih i da hodam, što pre, ali lekari mi stalno govore „sačekaj, ne žuri, oporavak mora da ide postepeno” – priča Ajzak za „Politiku” na tečnom engleskom jeziku.
Za lekare i medicinsko osoblje bolnice ima samo reči hvale: sestre mu donose po dve porcije obroka, jer su sigurne da je jako dugo bio bez hrane. Pre operacije lekar mu je puštao vesti o fudbalskim timovima u Gani i muziku kako bi se opustio. Na stočiću pored kreveta stoji list „Njujork tajms”, a na podu nove papuče – pokloni koje je dobio od rođake jednog od pacijenata iz bolničke sobe. Svi brinu o njemu, obilaze ga, bodre...
Za Srbiju je čuo mnogo pre ove nesreće. Obožava naše fudbalere i hvali nam se kako je sa Nemanjom Vidićem prijatelj na „Fejsbuku”.
Pitamo ga kako se našao u kombiju sa još 53 migranta i senka kao da prelazi na trenutak preko vedrog lica. Ne seća se tačno, kaže. Pamti da je osam dana bio na otvorenom, u nekom žbunju, da nije ništa jeo, a nestajale su mu i zalihe vode. Bio je sa nekoliko prijatelja i nisu znali da li su u Grčkoj, Makedoniji, Bugarskoj ili Srbiji. Prišao im je nepoznati čovek i pitao da li hoće da ih preveze. Ne seća se ni koliko je para dao, zna samo da je, kada je ulazio u kombi sa dva druga iz Gane, video još dvojicu Afrikanaca. Za ostale nije znao ni odakle su, ni koliko ih ima.
– Pamtim jedino da smo u kombiju bili celu noć, jer samo noću se i putuje. Sve što sam imao bila je torba sa dve, tri majice i šoljom za kafu, kao i ono što je bilo na meni. I svuda mrak. Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Sledeće što sam ugledao je bilo lice doktora. Pitao me je na engleskom za ime i rekao da ne brinem, da ću uskoro biti u bolnici – priseća se Ajzak tragedije koja se dogodila prošlog utorka kod Leskovca.
I onda su ga preuzele medicinske ekipe. Stigao je u leskovačku bolnicu, a zatim je prebačen u Beograd gde je i operisan.
A da je znao kakav ga put ka boljem životu u nekoj od zemalja Evropske unije čeka, tvrdi, nikada ne bi napustio domovinu. Iz Gane nije otišao zbog političkih razloga ili rata već isključivo zbog nemaštine.
– Radio sam kao vozač u australijskoj građevinskoj firmi i ostao sam bez posla pre dve godine. Tada smo žena i ja razgovarali šta da radimo. Ona trudna, ćerka je tada imala oko godinu dana, posla nigde, nemamo od čega da živimo... I tako je odluka pala – da krenem u Evropu, nađem posao i obezbedim svojoj deci bolju budućnost – priča Ajzak koji je sina rođenog posle njegovo odlaska video samo na fotografijama.
Putovanje od Afrike do Srbije trajalo je pune dve godine. Išao je peške, teretnim vozilima, autobusom, vozom... Držao se ilegalnih ruta, zaustavljao se gde god je mogao da nađe posao da bi zaradio za život i zatim nastavljao dalje.
– Tako sam stigao do Turske gde sam bio oko pola godine. Radio sam neko vreme kod čoveka koji je izrađivao ključeve, ali nerado tamo gledaju na nas Afrikance. Čim sam prikupio malo para krenuo sam dalje – ka Grčkoj – objašnjava povređeni migrant.
Ali i tamo je jedva preživljavao. Skupljao je stare stvari iz kontejnera i preprodavao ih da ima za hleb.
– Radio sam gde god sam mogao. Čistio podrume i zatim stvari iz njih, koje bi mi vlasnici dali, nosio u zalagaonicu za neki evro. I planirao kako dalje – priseća se Ajzak.
Vozom se, sa nekoliko prijatelja iz Gane, uputio iz Grčke ka zemljama Evropske unije. Ono malo para što su imali davali su prolaznicima da im kažu kuda da idu. Kada nisu pešačili, vozili su se u zatvorenom, mračnom prostoru, pa su zato i zalutali – stigli su do Bugarske. Onda su opet išli nazad. Nisu bili sigurni da li su prešli granicu sa Makedonijom, stigli do Srbije... A onda se njihovo putovanje 24. februara, u pet ujutru, završilo tragedijom.
Ajzak će biti na bolničkom lečenju o trošku Srbije dokle god za to postoji potreba. Za sada ne razmišlja o azilu, mogućnostima koje mu se nude, povratku kući... Želi samo da ozdravi. I zahvalan je svima koji su mu pomogli. Ipak, nije želeo da se fotografiše, kako ne bi, kaže, imao probleme.
----------------------------------------------
Neprestana pomoć migrantima
Uz Ajzaka I., ali i druge povređene migrante smeštene u bolnicama u Beogradu i Nišu nalaze se članovi Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila koji im pomažu u komunikaciji sa lekarima i medicinskim osobljem, ali i da stupe u kontakt sa svojim porodicama.
– Na lečenju u Urgentnom centru KCS-a nalaze se još četiri pacijenta sa izuzetno teškim povredama kičme, dok su iz leskovačke bolnice otpušteni svi migranti – bilo ih je ukupno 24. I svi su zatražili azil u Srbiji, pa su upućeni u centre za azil u Tutinu i Sjenici – kaže za „Politiku” Radoš Đurović, direktor ovog centra.
Dejana Ivanović
objavljeno: 06.03.2015.
.jpg)
