Izvor: Danas, 04.Maj.2015, 09:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doslednost i(ili) interesi u politici i vlasti
Bavljenje politikom kao oblašću delovanja putem vršenja vlasti stiče se moć da bi se donele određene odluke. Kroz donošenje različitih odluka i suprotstavljena mišljenja ostvaruju se određeni ciljevi i poboljšava položaj. Da bi se to postiglo interes svake političke opcije je da osvoji vlast.
U političkom pluralizmu demokratskog postupka osvajanja vlasti i sticanja moći predstavnici političkih stranaka predstavljaju politički program, svoje stranke i nude razna >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << obećanja. Da li političari po osvajanju vlasti ostaju dosledni svojim političkim programima i datim obećanjima u predizbornoj kampanji ili u procesu srazmerne preraspodele vlasti i koalicije nakon izbora preovladaju uskostranački i lični interesi? Na liniji doslednost, etika, odgovornost za datu reč i(ili) interesi, najčešće preovladava jedno od dve ponuđene opcije.
Na osnovu određenih postupaka određenih političkih opcija nailazi se na sledeća zapažanja: Doslednost ili interesi? Sigurno da su pojedine stranke svesne toga da je bolje i manjinsko učešće u vlasti i da zaborave na doslednost zarad određenih privilegija, koje sleduju zbog preraspodele vlasti.
Mogući izbor je tu biti dosledan prilikom formiranja koalicije i biti u opoziciji ili manjinsko učešće u vlasti, iako politička stranka nije u mogućnosti da potpuno realizuje svoj politički program, (a najjača stranka sama može formirati vladu), zarad uskostranačkih ili ličnih interesa. Na poziv najjače stranke da se zajednički deli odgovornost, neke političke opcije su silno to prihvatile i ušle u novoformiranu vladu. Prilikom formiranja vlade neke stranke koje žele u vlast na bilo koji način, kao manjinski partneri najjače stranke "utapaće se" i biti u senci najjače stranke. Tu se govori o doslednosti, koliko su političke partije u mogućnosti da svoj politički program realizuju kao manjinski učesnici u vlasti. Ako je cilj svake stranke u teoriji osvajanje vlasti, onda su pojedine stranke ostvarile cilj. Pošto-poto ušle su u vlast. A gde su etika, obećanja, doslednost? Da li se baš poklapaju politički programi novoformiranih koalicija?
Svaka politička stranka bez predizbornih koalicija bi samostalno trebalo da nastupi na političkoj sceni u predizbornoj kampanji, i na taj način realno sagleda svoju političku moć. Primer odluke rukovodstva bivšeg URS-a, da samostalno nastupa u prošloj predizbornoj kampanji, bez koalicije sa demokratskom strankom je realna odluka, procenjivanja sopstvene moći ove političke stranke. Da je ipak potpisala koalicioni sporazum sa demokratama, ova partija bi zastupala svoje interese kao opozicija u sadašnjem parlamentu. Formula kojom mogu da se pozicioniraju neke stranke u vlasti predstavlja proporcionalni odnos koristi od ulaska u vlast i odgovornosti procentualno osvojenim poenima. U svakom slučaju sve dok su koristi veće od odgovornosti (troškova), stranke imaju interesa da prihvate manjinsko učešće u vlasti. Sa druge strane uvek postoji opravdanje za neispunjena obećanja - "Srazmerno našem procentualnom učešću u vlasti, stranka nije mogla da ispuni predizborna obećanja". Etika u tom slučaju nalaže da se izađe iz koalicije, ukoliko se na taj način ne ugrožavaju strateški politički ciljevi.
Kod partije koja nije prešla cenzus, bivšeg URS-a, doslednost može se primetiti jer je istupila iz bivše vlade demokrata, zbog toga što kao manjinski učesnici u vlasti nisu bili u mogućnosti da realizuju svoj politički program. Ili kod stranaka koje su sada u parlamentu konstruktivna opozicija ili ne, ali prepoznatljiva kao opozicija, bez minornog učešća kao koalicioni partner.
U knjizi "Osnovi teorije državnog budžeta i finansijski poslovi samouprava" autora Andraša Vigvarija, prevedene sa mađarskog u izdanju Evropskog pokreta u Srbiji, ističe se da je tokom šezdesetih godina prošlog veka formiran tzv. markantan pravac u ekonomiji, odnosno da se na analizu mehanizma i delovanja u političkom odlučivanju primenjuju principi i analize ponašanja firmi. Sredstvo političkog nadmetanja je politički marketing koji koristi sredstva tradicionalnog marketinga (proizvoda i usluga).
Takođe treba reći imajući ovo u vidu da sa marketinškog aspekta političkih stranaka to je isto kao sa jednim poznatim proizvodom skupim ili jeftinim, ali prepoznatljivim, po svojim karakteristikama kod potrošača (u ovom slučaju kod glasača, ako je stranka proizvod, a glasači potrošači) za razliku od pojedinih koji tek treba da se pozicionira, stapa sa većinom i ostaje neprepoznatljiv. Zaključak iz prethodno navedenog jeste koje "uglove tržišta" i sa kojim programom će pokriti političke stranke koje neće ući u vlast prilikom možda najavljene rekonstrukcije ili predizborne kampanje. Odnosno postavlja se pitanje po čemu će neke političke partije koje su učestvovale u vlasti biti prepoznatljive kao opozicija, na čemu će se bazirati njihova kritika vlasti prilikom izbora? Možda su nove koalicije jedno od rešenja ostanka na vlasti.
.jpg)
