CIA, snajka, CIA  

Slavni antiglobalista ne negira da je inkriminisani stih o „Dabić Raši“ (koji je nevin da neviniji ne može biti, dok se ne dokaže suprotno, ovom prilikom njegove žrtve nećemo pitati za mišljenje) zaista otpevan, ali ima originalno, gotovo subverzivno objašnjenje za to: „Stih 'Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu' zaista je otpevan. Ali mi na svakom koncertu otpevamo poneki >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << prostački stih kao što je 'Ko ne voli Abdić Fiću, osuo se po glaviću' ili 'Ko ne voli Bahtić Fiću šetao mi po glaviću'. Ovi iz 'Jutarnjeg lista' odlučili su da primete samo taj jedan stih.“ Eto, razuzdani balkanski barbarogeniji nisu hteli da veličaju ratne zločince, već samo da unesu malo rimovane erotike u sterilne evropske uši

Emir Kusturica je dobio novi povod da se šeta naslovnim stranama srpskih tabloida. Umesto da su se bavili prvim zahtevom zabrane koncerta njegovog benda No smoking orchestra u Minhenu 24. januara jer u pesmama veliča ratne zločince, o čemu skoro nijedan medij u Srbiji nije izveštavao, Kurir i Press su dali priliku „braniteljima srpstva”, koji se pojavljuju već decenijama u liku Matije Bećkovića, Mome Kapora, Bore Đorđevića, Luke Karadžića pa i samog Emira Kusturice, da kažu po koju reč o tome „kako je Kusta opet uzdrmao Evropu”. Tragično je što svega ovoga ne bi ni bilo da se Kusturičinim nastupom i pesmom Walked Man nije pozabavio Jutarnji list. Naime, novinare Kurira i Pressa najviše je zabolelo to što po Kusturici udaraju hrvatski novinari i to „pozivajući se na svoje nemačke kolege”, pa su takve veličine od listova odlučile da pokažu koliko u stvari još uvek u ovoj zemlji mogu da mrze Hrvate više nego što Hrvati ikada mogu da isprozivaju Emira Nemanju Kusturicu.

Kurir je zbog teksta koji se pojavio u subotu na internet portalu Deutsche Welle, a u utorak ga preneo Jutarnji list, pozvao najpre brata haškog optuženika Radovana Karadžića, Luku, da prokomentariše Kusturičinu pesmu.

„Drago mi je što takav čovek i umetnik poštuje mog brata. Kusturica je i moj brat, veoma ga volim, zaista cenim negov umetnički rad. On je svestan svoga korena i porekla, što mnogi zaboravljaju. Kad ga napadaju, Muslimani i Hrvati mu samo dižu cenu. Da ga hvale, pomislio bi, ne daj bože, da nije negde pogrešio. On je svetsko ime, ne može mu niko ništa”, rekao je brat, u verziji tog tabloida „utamničenog bivšeg predsednika RS”, Luka Karadžić. Za njim nije zaostajao ni Bora Čorba, koji je kratko rekao da „više voli Mladića od Borisa Tadića”. Momo Kapor je, kako piše Kurir, „bio oduševljen novim Kusturičinim performansom” iako ga nije ni video ni čuo, ali su se novinari potrudili da mu pročitaju pesmu, što je u Kaporu probudilo „skriveni ponos”. Kako je shvatio da je jedini problem u pesmi upotreba prostih reči, Kapor je objasnio da je te izraze Vuk Karadžić davno skupio i objavio u svojoj knjizi „Crveni ban”.

„Kusturica je ponovo pokazao da je veliki čovek koji se ne boji ničega. U trenutku kad je ceo svet protiv Radovana Karadžića, on uspeva da smogne snage da progovori kroz narodna usta i to naizgled skarednom pesmicom. Ali, pesmom u kojoj ima srpskog inata, duhovitosti, oštrine i skrivenog ponosa. Zašto se zgražavati zbog lascivnih izraza? Zar oni nisu popisani u Vukovom 'Crvenom banu'? Lepo je to što čovek takvog formata, genijalan režiser, graditelj najčudnijeg grada na svetu diže svoj glas, makar i kroz muziku Zabranjenog pušenja. I to usred Nemačke”, bio je rečit Kapor za razliku od njegovog kolege od pera Matije Bećkovića, koji je saslušao stihove pesme Walked Man „i slatko se nasmejao”.

U intervjuu za Press, objavljenom pod dobroćudnim naslovom „Hrvatski špijuni šire laži o meni“, Kusturica je otvorio ranjenu dušu i požalio se empatičnom novinaru „da iza napada na njega stoje obaveštajni centri“. Emir nije preciznije objasnio otkud mu ideja o obaveštajnim centrima, jer za to nema ni potrebe – čim neko kritikuje Kusturicu, to mora da je neki špijun, plaćenik ili bar „domaći miš“. Kad diskvalifikuješ protivnika, završio si pola posla – više uopšte ne moraš da se baviš validnošću njegovih argumenata.

Kad je u pitanju Radovan Karadžić, Kusturica je pun razumevanja za ovog nevoljnika: „Mislim da prvo treba sačekati ishod suđenja u Hagu. Ja sam ipak bliži mišljenju pokojnog Harolda Pintera, koji je za Tonija Blera tvrdio da je ratni zločinac“. Kusturica primenjuje najstariji trik autoritarnog mišljenja: pozoveš se na neprikosnoveni autoritet i okončaš raspravu, po receptu Velje Ilića – „posle patrijarha se ne govori“. Problem je što ovaj argument ima dva kraja. Pozivajući se na neprikosnoveni autoritet jednog Martina Hajdegera, mogli bismo reći da je Adolf Hitler nešto najbolje što je hodalo zemljom jer „istinski i jedini Firer ostvaruje u vrlini svog Bitka carstvo polubogova“. Kusturica je zaboravio da napomene da je Pinter bio i član Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

Slavni antiglobalista ne negira da je inkriminisani stih o „Dabić Raši“ (koji je nevin da neviniji ne može biti, dok se ne dokaže suprotno, ovom prilikom njegove žrtve nećemo pitati za mišljenje) zaista otpevan, ali ima originalno, gotovo subverzivno objašnjenje za to: „Stih 'Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu' zaista je otpevan. Ali, mi na svakom koncertu otpevamo poneki prostački stih kao što je 'Ko ne voli Abdić Fiću, osuo se po glaviću' ili 'Ko ne voli Bahtić Fiću šetao mi po glaviću'. Ovi iz 'Jutarnjeg lista' odlučili su da primete samo taj jedan stih.“ Eto, razuzdani balkanski barbarogeniji nisu hteli da veličaju ratne zločince, već samo da unesu malo rimovane erotike u sterilne evropske uši. To što se bivši fudbaler Željezničara Edin Bahtić, ni kriv ni dužan, našao u istoj stihoklepačkoj papazjaniji sa gospodarom rata Karadžićem, koji je optužen za najteže zločine protiv čovečnosti – valjda je posledica pesničke slobode. Zašto su se No Smoking Orchestra tu zaustavili? Ako je bitno samo da je stih skaredan, a njegov junak manje-više proizvoljan, mogli su da odu i korak dalje. Na primer: „Ko ne voli Adolf Hiću, osuo se po glaviću“, ili „Ko ne voli Gebels Jožu, nek' mi malo šeta kožu“, ili „Ko ne voli Mladić Ratka, stići će ga moja patka“, ili „Ko ne voli Norca Mirka, nek' ga moja kita dirka“ itd.

Što je lepo pisati tu „antiglobalističku poeziju“! Ništa lakše!

Kusturica dalje nastavlja: „Obaveštajni centri neprekidno šire izmišljotine o meni i govore da smo mi bend ratnih zločinaca“. Niko nije tvrdio da su No Smoking Orchestra bend ratnih zločinaca, već bend ljubitelja ratnih zločinaca. Zanimljiva omaška.

Kusturica nastavlja još jednim klasičnim trikom (dželat = žrtva), pokušavajući da nas, poput skeledžije Vasudeve, preveze žedne preko vode:

„Mi nismo ratni zločinci, već ljudi koji su odrasli na kaubojskim filmovima i između tirana i begunaca uvek biramo da budemo na strani onih koji beže. Pevamo o beguncima u svim vremenima, raznim otpadima sa svih kontinenata, od Če Gevare pa nadalje. Nismo politički angažovani, ali smo uvek na strani progonjenih.“

Sve je to lepo, plemenito i nadasve humano, ali problem je što Karadžić nije progonjeni nego progonitelj. Dok je „Dabić Raša“ žario i palio po Bosni, progonio i proterivao, Kusturica & Comp. nisu mnogo mislili na progonjene. Tada je Kusturica imao pametnija posla, na primer da sipa pohvale na račun Karadžićevog šefa Slobodana Miloševića. Kad ga danas neko na to podseti, slavni reditelj se ljuti. Ali, to je uzaludan posao. Kako bi rekla sveta knjiga nove Nemanjine konfesije: „Ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati“.
Pogledaj vesti o: CIA

| Pročitaj ovu vest iz drugih izvora 0 0

Dodajte komentar