Izvor: Bor030.net, 08.Nov.2015, 18:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milena Dragićević: Borska ilustratorka u usponu
Boranku Milenu Dragićević mnogi znaju po trčanju i planinarenju, ali pored toga ona poseduje neverovatan dar za crtanje od malena. Pored Tehničkog fakulteta je, pre dve nedelje, završila IT akademiju za grafičko crtanje i već ima poslovne ponude.
Od kada se baviš crtanjem?
“Crtanje me je ozbiljnije privuklo još u osnovnoj školi kada je naš poznati karikaturista Paja Stanković, nakon što se iz Beograda preselio u >> Pročitaj celu vest na sajtu Bor030.net << Bor, 2000. godine pokrenuo Školu karikature u našem gradu. Sestra bliznakinja i ja bile smo prvi polaznici te škole. Moja sestra crta bolje od mene, volela bih da nastavi da razvija svoj talenat. Čika Paja je drugi čovek u mom životu koji mi je pomogao da otkrijem u sebi svoju kreativnu stranu. Prvi je moj tata, koji nas je odveo u školu. Tokom osnovne i srednje škole, sa sestrom sam osvajala nekoliko međunarodnih konkursa karikature: “Mali Pjer”, “Zlatna Kaciga”, “Osten”… U srednjoj školi je moja karikatura na Velikom Pjeru ušla u prvih deset, među radovima odraslih ilustratora. Nekoliko godina kasnije, prestala sam da crtam. Odjednom. Valjda sam tada pokušavala da se, kao hiperaktivno dete, oprobam u svim aktivnostima koje su mi se učinile zanimljivim. Pokušavala sam od svega po malo, lutala i gubila se. Bila sam dobra u svemu čega sam se dohvatila, a na kraju, sve to sam prekidala želeći da vidim u čemu još mogu da budem dobra. Na kraju, nisam bila 100% posvećena bilo kojoj stvari koju bih otkrila.
Nikada nije kasno da se čovek pronađe. Ja sam se pronašla tek nedavno, kada sam ponovo počela da crtam. Pre toga, olovku nisam uzela u ruke više od deset godina. Nije me brinulo hoću li znati da crtam. Svi znamo da crtamo. Samo što oni koji to nikada nisu probali ili koje to ne zanima – ne znaju. Ako prvi put u životu nacrtaš ovcu, možda će ti izgledati smešno. Ako nastaviš da crtaš ovcu svakog dana, za mesec dana ćeš nacrtati najlepšu ovcu na svetu. Možda i pobediš na nekom takmičenju u crtanju ovaca. Samo pusti svoju kretivnu stranu da odradi svoje”, kaže Milena Dragićević.
Šta te inspiriše?
“Inspirišu me ljudi oko mene i stvari koje oni rade. Inspiriše me život. Osluškujem ga, posmatram, upijam. U početku sam crtala karikature poznatih svetskih ličnosti, dok nisam shvatila da te ličnosti nisu zanimljive samo zato što ceo svet zna za njih. Tako sam počela da crtam svoje idole, a moji idoli su ljudi koji su oko mene, koje poznajem lično, koji žive u mojoj zemlji. Dobri ljudi. Počela sam sa karikaturama ljudi koje poštujem zbog stvari koje rade, zbog onoga što jesu. Na tim ilustracijama, karakteri su moji junaci, predstavljeni u najboljem svetlu, ilustrovani na način koji najbolje opisuje njihovu ličnost. Vrlo često me inspirišu i loše stvari i pogrešne vrednosti u društvu. Tada na satiričan način olovkom “kažem” šta mislim o tome. Tako sam osmislila Borka koji protestvuje protiv zagađenosti u Boru. Ilustracije sa Borkom su naišle na oduševljenje kod ljudi. Valjda zato što smo svi mi Borko. Možda stvorim i Borku, pa da Borko i Borka budu junaci borskog stripa koji će oslikavati ovo naše nenormalno društvo, i ono malo normalnih što je ostalo. Inspiraciju pronalazim svuda, a na papiru imam svu slobodu da kažem toliko toga bez ijedne izgovorene reči”, napominje Milena.
Koje tehnike voliš da radiš?
“Iako sada nakon IT akademije tek planiram da isprobavam različite tehnike i stilove crtanja, što na papiru to i u programima, karikatura i dečije ilustracije su ono što mi je najdraže”, dodaje ona.
Koliko te crtanje ispunjava?
“Beskonačno. Ono zbog čega sada čvrsto znam da ću biti ilustrator do kraja života je reakcija koju stvaram crtežom kod posmatrača, bez obzira da li je to prijatelj, stranac, ili klijent za kog crtam. Kada uporedim finalnu verziju sa skicom koju uvek slikam prethodno, kada joj u programu udahnem život, kada uhvatim sebe kako se smejem dok crtam, to je samo mali deo onoga što me ispunjava. Glavni deo je posmatranje osoba koje taj crtež vide prvi put. Zato što sam svojim crtežom uspela da nasmejem ljude, da ih oraspoložim, ulepšam im dan, zato što ti crteži “govore” i pokreću emocije kod ljudi. Bila sam svedok i kada je moj crtež rasplakao nekoga. Spremna sam na to da se nekada moji crteži mnogima neće ni svideti. I to je u redu, to je druga strana koju ovaj vid umetnosti nosi sa sobom. Naravno da nisam super ilustrator. Mislim da ne postoji najbolji ilustrator niti standardi koji to određuju, postoji publika, a lepota je u oku posmatrača. Za sada se ljudima dopada kako razmišljam kroz teme koje ilustrujem, a mene tek čeka “odrastanje” u crtanju kome se iskreno radujem”, ističe Dragićevićeva.
Koliko vremena izdvajaš za crtanje?
“Crtam kad god sam kod kuće. Odavno se zna da ja više u kući ne kuvam, spremanje ručka mi oduzme sat vremena, a ja za sat vremena mogu da stvorim nešto što će trajati mnogo duže od jednog obroka. Pošto inače zbog obaveza jako malo vremena provodim kod kuće, bukvalno svaki slobodan sat koristim za crtanje, i mislim da to nije dovoljno. Više ne brojim papire sa skicama, mnoge od njih nisam još uvek stigla da digitalizujem. Kada krenem na neki duži put, ponesem sa sobom blok i olovku i crtam u autobusu”.
Završila si Tehnički fakultet u Boru i pored njega si skoro diplomirala IT Akademiju. Koliko ti to znaci?
“Na Tehničkom fakultetu sam diplomirala 2012. godine sa prosekom 9.22, smer Industrijski menadžment. Tokom studija bila sam i student prodekan dve godine. Naivno od mene, ali na početku studija bila sam ubeđena da za svu decu željnu znanja, za ambiciozne i vredne ljude, u ovoj državi nema straha nakon studija. Govorila sam sebi” “Tvoje je da se trudiš i da učiš, da završiš taj fakultet, da bi mogla da unovčiš tu diplomu i da bi tvoj rad neko vrednovao”… Još dugo nakon diplomiranja, u kancelarijskim foteljama viđala sam praznoglavce koji su od mene prepisivali na ispitima i učili iz mojih skripti. I dalje rade tamo, još uvek nisu završili fakultet. Moja diploma i dalje sakuplja prašinu u Dekanatu Fakulteta. Bio bi red da je uzmem, da je dam roditeljima da je ubace u fasciklu u kojoj pažljivo čuvaju sva važna dokumenta svoje dece. I naravno, da sutra i svojoj deci mogu da pokažem svedočanstvo da im je majka bila jedan od najboljih studenata.
Kao i većina mladih ljudi, a naročito onih koji nisu lenji i ne beže od posla, i ja sam se osećala nezadovoljno i beskorisno, uplašeno. Užasno je poražavajuće kada u tim godinama zavisiš od roditelja – ne zato što te oni i dalje izdržavaju, već zato što ti ne možeš da im uzvratiš, da im pomogneš i kažeš: “Sada vi uživajte, a ja ću vas da častim”. Kada zapadnete u takvo stanje, samo su dva ekstrema moguća – ili ćete, kriveći državu i sistem, prepustiti se haosu i beznađu kakvo vlada u našoj lepoj i jadnoj Srbiji, ili ćete iz korena menjati neke stvari. Ja sam odlučila da se iščupam iz tog tužnog sistema. Znajući da ću se teško zaposliti sa mojim Fakultetom, odlučila sam da upišem IT akademiju. Naravno, nije dolazilo obzir da tražim mojima novac za upis na akademiju, oni su svoju decu izveli na put i iškolovali kad je bilo vreme. Zato sam, da bih što pre uštedela novac za školarinu, bez razmišljanja prihvatila posao u kockarnici. Bilo je to najgorih godinu dana u mom životu.
Pre petnaestak dana sam i zvanično završila IT akademiju, smer Print Design, a fokusirala sam se na grafički dizajn i ilustracije. Bila je to najbolja moguća investicija koju sam sebi uspela da priuštim. Zahvaljujući predavačima sa Crtanja, shvatila sam koliko to volim, a naučeno u programima poput Adobe Photoshopa i Adobe Illustratora sam vrlo brzo počela da primenjujem na svojim skicama – senčenje, bojenje, efekte, i tako im dala potpuno novu dimenziju, koja više nije zanimljiva samo najbližim prijateljima, već i tržištu kome je potrebno ono što radim. Sada konačno, kada me neko pita “šta ti znaš da radiš”, mogu da mu odgovorim punog srca. Ja stvaram nešto, radeći ono što volim, od sebe stvaram upotrebnu vrednost, ljudi moje ime povezuju sa mojim delom i ja ne zavisim od države, političkih stranaka, od Sose. Ja mogu da zarađujem radeći ono što me beskonačno ispunjava. I više se ne plašim. Želim i da sestri bliznakinji prenesem veštine u programima, ona će biti deset puta bolji ilustrator od mene. Najbolji ne postoji”, napominje Milena.
Počela si da držiš časove u Osnovnoj školi. Reci nam nešto više o tome.
“Moja draga prijateljica Tamara Stošić koja je nastavnica srpskog jezika pozvala me je da gostujem na njenom odeljenskom času, šestom razredu Osnovne škole “Sveti Sava”. Rekla im je da dolazi teta koja će im pričati o sportu, zdravom životu i koja lepo crta. Lagala bih kad bih rekla da nisam očekivala prihvatanje i oduševljenje od strane te dece. Deca umeju da prepoznaju čistu ljubav prema nečemu, čak i u svojoj naivnosti i nevinosti. Dečija reakcija ne laže. Ali nisam očekivala da će me deca zamoliti da do kraja školske godine, svake srede, dolazim na njihov odeljenski čas ne bih li im držala radionice iz crtanja.
Počeli smo tako što sam im objasnila da svi znaju da crtaju, samo to treba da otkriju. A to smo otkrili na najjednostavnijim oblicima koji nas okružuju i koji su sastavni deo i najsloženijih stvari na svetu. Tako sam ih zamolila da nacrtaju krug, a da potom od tog kruga naprave šta god žele. Njihove crteže odnela sam kući i doradila ih, ne menjajući dečiji pečat. Na narednom času beskrajno me je usrećila njihova reakcija, njihovo smejanje, oduševljenje i cika. Ta deca su divna, oni žele da saznaju i nauče nešto novo, što znači da ipak nije sve otišlo dođavola. Svake srede rastem sa njima, ilustrujući teme koje žele i teme o kojima im priča njihova razredna starešina. Crtaju i oni meni, pa im uskoro spremamo i pravu izložbu na koju ste svi pozvani i o kojoj ćete biti blagovremeno obavešteni”, ističe Milena Dragićević.
Već mesec dana si član tima Bor030. Koliko ti to znači?
“Mnogo, s obzirom na to da mi je tim pružio priliku da moje ilustracije i moj rad vidi toliki broj posetilaca sajta. Sa jedne strane, moja odgovornost kao ilustratora je samim tim veća, ali to ne znači da ću se ustručavati da na satiričan način prikažem neka dešavanja u Boru i Srbiji. U vašem timu su vaspitani, mladi, normalni ljudi i meni je drago da je to sada i moj tim. Zato što smatrate da moje ilustracije zaslužuju da budu viđene i izvan mog fb naloga, crtaću od srca za Bor030 do daljnjeg, gde god da me život odnese”, kaže Milena.
Da li su te kontaktirale neke agencije da radiš ilustracije za njih?
“Pre nekoliko meseci dobila sam ponudu za stručnu praksu u jednoj kompaniji u Beogradu. Na žalost, kako nisam bila u mogućnosti da tri meseca živim u Beogradu sa probnim radom koji ne bi bio plaćen, morala sam da odbijem. A i želela sam da prvo završim sa ispitima, znajući da će biti još prilika za angažman. Trenutno radim neke projekte od kuće. Do kraja godine ću biti i gost na jednoj izložbi u Temišvaru na kojoj će se naći moje ilustracije. Vrata se polako otvaraju za mene. Ne bih volela da odem iz Bora, ali kako ovde nema kompanija koje se bave time što ja radim a ja želim da budem deo tima koji voli isto što i ja – čim mi se ukaže prilika, otići ću odavde”, ističe Milena.
Koliko se to danas isplati? Da li danas može da se živi od crtanja?
“Danas u Srbiji može da se živi samo od lopovluka. U inostranstvu je posao ilustratora mnogo više plaćen nego u zemlji Srbiji. Srećom, i ovde postoje kompanije iz te branše koje traže kreativne dizajnere. Da li se isplati? Definitivno da. Koji još posao vam napuni baterije i da želju da mu se još više posvetite? Obično gledam ljude koji sa posla dolaze nervozni i pod pritiskom. Ja nemam taj osećaj dok crtam. Ja sam srećna”.
Ko je tvoj idol?
“U svetu crtanja, moj idol je Bob Živković. Umalo da padnem u nesvest kada mi je jednom “lajkovao” ilustraciju na fb-u. Pomislila sam: “Ma mora da je slučajno kliknuo”. Međutim, i nakon toga mi je lajkovao nekoliko ilustracija. Nemoguće da je i to bilo slučajno!
U životu, moji idoli su moji roditelji i moji prijatelji. Zahvaljujući njima, ja sam danas ono što jesam i njihova podrška mi je najvažnija. Moj idol tata mi je nedavno rekao: “Nastavi da grizeš i da radiš to što voliš, sve dok to ne nanosi štetu ili zlo drugim ljudima. Ako osećaš da je to to, nastavi, isplatiće se jednog dana””, napominje Milena.
Čime se još baviš pored crtanja?
“Uh, to pitanje zahteva odgovor duži od svih prethodnih. Trčim, planinarim, ne mirujem. Radim i kao trener u teretani, gde za sada i provodim najveći deo dana, pomažući svojim vežbačima da ostvare svoje ciljeve. I u tome uživam, sa njima sam izgradila odnos pun poverenja i iskrenu, prijateljsku atmosferu. Volela bih da imam više vremena za porodicu i ponekad za odmor. Poradiću i na tome”, kaže za kraj Milena Dragićević.
.jpg)
