Izvor: Politika, 27.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I država zatvara nos pred „smrdljivim zgradama”
Iz Instituta „Vinča” poručuju da zgrade u Ulici Mileve Marić-Ajnštajn sigurno neće morati da se ruše, jer postoji način da se dovedu u prihvatljivo stanje. – Nijedna inspekcija nije proveravala može li oplatol biti štetan po zdravlje stanara, a višespratnice su od Ministarstva građevinarstva uredno dobile upotrebnu dozvolu
U zidovima „smrdljivih zgrada” u Ulici Mileve Marić-Ajnštajn, u kojima je fenolom zatrovano 220 porodica, nađen je oplatol, premaz za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beton firme „Ekosekund”. To je saopštila Građevinska direkcija Srbije, pozivajući se na nalaz Instituta „Vinča”. Kažu da to „nedvosmisleno potvrđuje” da fenol isparava iz oplatola.
Ali, kako u Institutu „Vinča” kažu za „Politiku”, oni ne mogu da potvrde da je oplatol „ispustio” fenol koji je zatrovao stanare. Da bi se to ustanovilo, potrebna je druga vrsta analiza od one koju je zatražila Građevinska direkcija Srbije, kaže Bojan Radak, zamenik direktora Instituta „Vinča”.
– Testovi su pokazali da je sastav materije u betonu isti kao sastav tečnosti koju nam je Direkcija dala na analizu. Ali, uzrok isparenja nismo bili angažovani da utvrdimo – objašnjava Radak.
Direkcija je Institut unajmila da nađe način sanacije smrdljivih zgrada. Institut će uskoro, kaže Radak, dostaviti Direkciji predlog mera za oslobađanje zidova od oplatola. Ali, šta ako on ipak nije uzrok nevolja 220 porodica iz Novog Beograda? Koliko bi uopšte mogla trajati sanacija „smrdljivih zgrada” od oplatola, Radak nije mogao da kaže.
– Zgrade sigurno neće morati da se ruše jer postoji način da se dovedu u prihvatljivo stanje. Ali, radimo na određenom uzorku i nismo još procenjivali obim celokupnog posla. Zato ne mogu reći koliko dugo bi sanacija trajala – kaže Radak.
Radivoje Petrović, direktor firme „Ekosekund” koja proizvodi sporni oplatol, juče je na konferenciji za medije opet uveravao da njihovo sredstvo nema štetnih supstanci u količinama iznad dozvoljenih. Na to je skočio Emir Omanović, iz firme „Emogradnja”, koja je koristila „Ekosekundov” oplatol u izgradnji stambenog objekta u Ulici Radivoja Koraća. Ta zgrada još nije završena, a smrad se sa gradilišta oseća od prošlog juna.
– Nije svaka serija vašeg oplatola problem. Ali, ona koja je dospela na naše gradilište jeste. Da ste svaku seriju proveravali, ne bismo i mi imali smrad. Ništa niste preduzeli da rešite problem, samo sazivate novinare i unajmljujete advokate da iskopate rovove ako kasnije za vas bude pravnih problema – rekao je Omanović.
Dalji tok njihove polemike o tehnološkim detaljima teško da je razumljiv za 220 porodica koje su se našle u situaciji nezamislivoj bilo gde u Evropi – da ih truju zidovi, i to u stanovima koje su za veliki novac kupili od države. Njih nisu utešila ni uveravanja iz najprestižnije zdravstvene ustanove u zemlji, Vojnomedicinske akademije. Njihovi lekari tvrde da šestomesečna izloženost isparenjima nije ostavila posledice. Kancerogeni efekti fenola, koji je nađen kod stanara, kažu na VMA, eventualno bi mogli da se pojave tek posle dve godine stalnog udisanja. Stanari bi se u to možda uverili da su poslušali predstavnike Građevinske direkcije Srbije. Oni su im, navodno, na useljenju rekli da će smrad za dve godine proći – potrebno je samo da stalno luftiraju domove.
I Ministarstvo građevinarstva je zgrade pregledalo pre useljenja i izdalo im upotrebnu dozvolu. Ali, ministarstvo nije proveravalo atest za oplatol. Taj materijal se, kažu u firmi „Koto”, jednom od izvođača radova na tim zgradama, smatra pomoćnim sredstvom – poput vode ili šljunka, pa se za njega ne traže atesti.
Nijedna inspekcija ove države nije zadužena da proveri može li oplatol, standardno građevinsko sredstvo, biti štetan po stanare. Pre nego što izađe na tržište, oplatol prolazi neke kontrole, ali se one mahom tiču njegovih tehničkih kvaliteta.
Obaveza je proizvođača da obezbedi stručne potvrde da u promet ne puštaju ništa štetno. Ali, i „smrdljive zgrade” su slučaj gde je taj princip trebalo primeniti. Njih je „proizvela” i pre upotrebe ispitala država. Zato bi priču trebalo vratiti na nju, odnosno na Građevinsku direkciju, koja nikako da dokaže šta je tačno zatrovalo stanare.
Dok čekaju da se njihov slučaj reši, stanarima rate za kredite teku, a iz svojih džepova su platili iznajmljeni smeštaj. Direkcija im je nudila pet evra po kvadratu stana u koji privremeno pređu. Nedovoljno, naročito za male stanove, gde je kvadrat skuplji, ocenili su stanari. Plašili su se i jedne odredbe iz ugovora koji im je Direkcija dala na potpisivanje kako bi preuzela troškove na sebe. Ta klauzula je stanarima delovala kao da podrazumeva odricanje od eventualnog obeštećenja.
Čak i o sopstvenom trošku, stanarima nije bilo lako da nađu drugi smeštaj. Mnogi stanodavci ne žele da prime ljude iz „smrdljivih zgrada”, plašeći se da će ih zaraziti. U tuđim stanovima su nepoželjni, a za svoje više nisu sigurni ni da li ih uopšte žele natrag.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 28.08.2014.
.jpg)
