Izvor: Večernje novosti, 27.Jul.2016, 11:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradske priče: Čuvar voždove zastave

Đorđe Roš, nezaboravni beogradski heroj i rizničar duhovnog blaga nacije. Barjak koji je Karađorđu poklonio ruski car Aleksandar Prvi, sačuvao junak iz Prvog svetskog rata ZASTAVA vožda Karađorđa iz Prvog srpskog ustanka prošla je sličan put kao mučena Srbija. Pretili su joj mnogi, čuvana je i sakrivana, bezbrojni su bili oni koji bi je rado spalili, ali je, na kraju, ipak sačuvana. Zaslugu za to teško putešestvije umnogome ima Đorđe Roš, neobičan srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << patriota. Da podsetimo, iako su pre više od jedne godine "Beogradske priče" pisale o ovom heroju, vraćamo čitaoce na nekoliko najvažnijih podataka iz njegove nesvakidašnje karijere. Bio je među prvim srpskim avijatičarima, jedan od heroja odbrane Beograda 1915. godine u Prvom svetskom ratu, kada je bio teško ranjen i začudo preživeo, i celog života angažovan na očuvanju srpskog nacionalnog bića. Nesaglasan s komunističkim sistemom, posle rata sklanja se u Argentinu, a potom u Nemačku. Nakon upozorenja da ćemo izgubiti Hilandar, rešava da se preseli u grčki grad Uranupolis, u blizini Svete Gore, odatle rukovodi obnovom, ali i očuvanjem ove svetinje. Đorđe Roš je jedini mirjanin, čovek koji nije monah, a sahranjen je na Hilandaru. Zaostavština NAŠA priča ovog puta počinje činjenicama o zaostavštini ovog čoveka, koju je brižljivo čuvao. Jedan deo dragocenosti koje su, po najezdi komunista, bile marljivo skrivane među patriotama, bile su u rukama ljudi poput Roša. Među njima je i zastava iz Prvog srpskog ustanka koju je Karađorđu i ustanicima podario ruski car Aleksandar Prvi.SNIMCI FOTOGRAFIJE koje objavljuju "Beogradske priče" dobili smo zahvaljujući Rošovoj kćerki Jeleni koja ih je zaveštala Istorijskoj zbirci Arhiva SANU, u kojoj su brižno čuvane. Kćer Đorđa Roša Jelena danas živi u Parizu, pobožnim, monaškim životom, i dosledno čuva sećanja na herojsko delo svog oca. Pored ostalog, javila se "Beogradskim pričama" ovih dana, podsećajući na dirljivu priču o ovom barjaku. Ona ima sačuvanu prepisku u kojoj se njen otac obraća prijatelju Koji Slavkoviću, u kojoj ovaj pripoveda o zastavi. - Dragi Kojo - obraća se Roš prijatelju, kojem piše decembra 1948. godine. - Poslednjih godina bio sam u vezi s tobom preko moje žene i obavešten sam o svemu što se odnosilo na tebe. Raduje me mnogo što je zastava, koju si mi poverio pre 20 godina, mogla biti očuvana, i ja ti blagodarim ovim na poklonu koji si meni sa njom učinio. Ja ću je dobro u svome domu čuvati i neću je iz ruke dati. Tako je i bilo. Roš je u tom trenutku živeo u Buenos Ajresu, a ovim pismom se zahvaljivao prijatelju koji je bitisao hiljadama kilometara daleko, u Austriji. Priča doseže do današnjih dana. Posle Rošove smrti, komunisti su uslovili njegovu udovicu tako što su joj onemogućili sahranu Rošovih posmrtnih ostataka u Beogradu. Uslov je bio da preda mnoga duhovna blaga za koja su znali da ih je Đorđe brižno čuvao. Upravo stoga je bratstvo manastira Hilandar odlučilo da heroja i dobrotvora sahrani na manastirskom groblju, a svetinje o kojima je Roš brinuo ostale su daleko od očiju Ozne i drugih komunističkih policijskih službi. Kada je došlo vreme za to, njegova kćer Jelena odlučila je da zastavu vrati u Srbiju na dostojanstven i častan način, baš onako kako bi to i njen otac želeo. Zato je barjak poklonila vladiki Lavrentiju i manastiru Soko-grad, gde je ovaj poklon doživljen kao sjajno ostvarenje davnih vizija i najiskrenijih snova. Najveća sreća - Još u vreme kada sam bio episkop zadužen za zapadnu Evropu, znao sam da bi taj barjak bio posebno dragocen za očuvanje tradicije našeg roda - kaže vladika Lavrentije. - Sanjao sam da će se, ipak, obreti u srpskim rukama, i dan kada je Jelena Roš donela Karađorđevu zastavu, bio je jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Zastava se danas čuva s posebnom pažnjom i pijetetom u manastiru Soko-grad, posvećenom Svetom Nikolaju Velimiroviću. Manastir je podignut kraj grada koji je bio jedno od poslednjih osmanlijiskih uporišta u Srbiji. Barjak je izložen u Muzeju Soko-grada i čuva se s posebnom pažnjom, ali i u naročitim uslovima. Međutim, kako kaže vladika Lavrentije, to nikako ne znači da je zastava skrivena na nekom tajnom mestu od očiju posetilaca, već naprotiv, nju s ponosom iznose pred javnost i grupe gostiju. Karađorđev barjak jedan je od najvažnijih u muzeju pri ovom manastiru. Kako kaže vladika Lavrentije, narod ovog kraja zaslužuje da ima ovakav spomen. O godišnjim skupovima omladine koja ovde dolazi iz svih krajeva sveta, mladi koji su stasali u dijaspori saznaju mnogo toga o svojim precima i njihovim tragovima u istoriji. Na ovom mestu, uz ogroman pijetet, shvataju koliko žrtava su naši stari podneli kako bi reč "sloboda" imala pravo značenje u Srba. * Ispraćaj na Hilandar Tako su se čudni vetrovi smenjivali na istorijskoj pozornici Srbije, mnogi su duvali orkanski, a neki potmulo, naizged tiho, ali su ljuljali temelje mnogobrojnih važnih građevina. Ljudi ponikli u Beogradu, baš kao što je to bio Đorđe Roš, umeli su da prepoznaju snagu i slabost nekih od tih vetrova i da na sigurno sklone istorijska blaga koja mračna vremena nisu prepoznavala, kako bi ih, konačno, izneli na svetlost onda kada je za to došlo vreme. PRVI RAFALI U istoriju je Roš ušao na mnogo načina, a samo jedan od njih je izviđački let iznad Zemuna s jednim francuskim pilotom 1915. godine. Tada su Austrougari pucali na njih i avion je delimično oštećen. Roš je u Drugom svetskom ratu bio jedan od najzaslužnijih što je manastir Gračanica bio spasen.

Nastavak na Večernje novosti...