Izvor: Blic, 18.Jun.2017, 07:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DVOJNIK BATE ŽIVOJINOVIĆA Legendarni Valter retko je imao dublera, ali ovaj ga je maestralno menjao
U prošloj godini izgubili smo nekoliko filmskih velikana, glumaca koji su obeležili vreme, ostavili u pamćenju mnogih posleratnih naraštaja dubok trag. Nije pristojno niti civilizovano porediti njihove doprinose, premda je Velimir - Bata Živojinović (1933-2016) izgleda u širokim narodnim slojevima ostao u najdubljem pamćenju, valjda zato što je imao karijeru dugu bezmalo šest decenija, ostvario 273 uloge u filmovima i TV serijama, pojavio se u svim žanrovima, od ratnih epopeja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do populističkih komedija (primer „Žikine dinastije“).
Za njega se vezuju mnoge anegdote, poput one čuvene računice: da je tokom sedam ofanziva u ratu sa Nemcima palo u neprijateljskim redovima polovina onog što je svojim opakim naoružanjem pokosio Bata Živojinović, rat bi trajao dvostruko manje!
Kad sam početkom osamdesetih porazgovarao s njim, slavio je 200. ulogu na filmu, on mi je objasnio da on ne slavi ništa, da uopšte ne zna koliko je uloga do tada odigrao, da su to izmislili novinari, i dodao: „Moje je da igram, od toga živi moja porodica, a jubileje neka slave drugi.“
Pre tačno 20 godina, na tada uglednom Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, dogodilo se nešto oko njega, premda se on uopšte nije pojavio, ali je iskrsao, verovali ili ne, jedan njegov filmski dvojnik! Bio sam tamo, našao se u žiži zbivanja, to je nešto najčudnije i najneverovatnije u mojoj profesionalnoj karijeru dugoj pet decenija.
Prva nedelja u avgustu uvek je pripadala ovom festivalu, na njemu se prikazivao izbor najboljih filmova od osnivanja festivala 1969, i uz to, postojao je dvodnevni simpozijum kritičkih razgovora o scenarijima, o dometima prikazanih filmova. Organizator se trudio da pozove najvažnije aktivne kritičare, dramaturge, autore scenarija, u žestokoj kritičkoj debati vrcale su i varnice (neverovatne u poređenju sa današnjom umrtvljenom kulturnom scenom), ponekad na ivici incidenta i fizičkih obračuna, ali sve se razrešavalo mirno.
Tog avgusta su među istaknutim gostima bili dramaturzi i scenaristi Gordan Mihić i Slobodan Stojanović, kritičari Muharem Pervić, Sveta Lukić, Nebojša Đukelić i mnogi drugi. A od glumaca pomenuću popularne, Miću Tomića i Batu Paskaljevića, koji su neprekidno igrali privatni, dobro pripremljen pingpong oko toga ko će kome da plati kafu ili piće (naravno, uvek je plaćao dr Tomić)!
Za tridesetak novinara i kritičara u hotelu "Fontana" organizovana je pres služba sa nekoliko rashodovanih pisaćih mašina i samo jednom telefonskom linijom (sankcijske godine!), oko koje je uvek bilo čekanja, gužve i gubljenja nerava.
Drugog dana zatekao sam se u tom prostoru sa petnaestak novinara, nešto sam uspeo da zapišem za najstariji list na Balkanu, i dok sam se tu još nešto vrzmao smišljajući gde da nađem faks mašinu (još nije bilo laptopova niti interneta!), prišao mi je jedan meni nepoznati čovek i rekao mi: „Ja sam reporter Radija Lastavica iz Trstenika, molio bih da napravimo intervju.“ Kako odbiti kolegu kojem možda hleb zavisi od izveštavanja iz Banje? Rekoh, vrlo rado.
Stadosmo pored telefona (neko ga je već koristio), ni slutio nisam šta me čeka. Ovaj čova najzad dograbi slušalicu, pozva jedan broj i reče: „Dragi slušaoci, imam ogromnu privilegiju da porazgovaram sa legendarnim Batom Živojinovićem.“ Reče mi: hvala što ste pristali da nam učinite tu čast, meni sevnu kroz glavu da smo u živom programu (kasnije sam čio da je reč o popularnom radiju u ovom delu Srbije), da bih ovog čoveka osramotio pred njegovom redakcijom, urednicima (možda bi mu to ugrozilo položaj u redakciji), pred njegovom rodbinom. U trenu reših da odglumim Batinog dvojnika, znao sam njegovu filmsku biografiju i sve zgode vezane za njegovu karijeru. Počeh da odgovaram kao Bata, zahvalih na ukazanoj časti, a iz sobe počeše da izleću neki moji prijatelji uz smeh, dok jedan deo novinara podvi glavu i reši da ovu farsu otprati do kraja. Moj kolega, pomenuću samo njegove inicijale M. J., se ohrabri, pitao me je kako sam ostvario Valtera koji brani Sarajevo, kako sam pio viski sa Titom i Bartonom, pohvalio je moje tigraste gaćice dok sam pretio Štefici Cvek. Trudio sam se iz petnih žila da ne razbijemo iluziju. Posle petnaestak minuta, D. J. mi zahvali do neba.
Izađoh u hotelski foaje, a tamo me dočekaše moji prijatelji koji na vreme utekoše. Upitaše me da li sam normalan. Odmah sam im rekao, trudio sam da ne osramtim čoveka, on je ovde zalutao i razbiti živu emisiju bila bi katastrofa za njega. Oprostiše oni meni (ha, oprostiše!), tu je bio moj veliki prijatelj Mića Tomić, s kojim sam svakog jutra šetao do lekovitog izvora (pijenje mineralke je jedan od rituala). Krenusmo mi čuvenom banjskom stazom, ništa nije shvatio šta smo to raspravljali. Ja mu objasnih, a on reče: „Bio si u pravu, niko iz njegovog radija i od slušalaca nikad neće saznati da li je Bata bio u Banji.“
Ali tu nije kraj moje kratkotrajne dvojničke karijere. U šetnji sa Mićom nalećemo na njegove mnogobrojne obožavaoce, Mića je prethodnih godina igrao doktora u nekoliko filmova i gledanih serija, prilaze nam ljudi, deca i žene, hoće da se slikaju sa njim, traže autograme, pitaju za savete kako da se bore sa probadanjima u raznim delovima tela. Mića odlično igra svoju ulogu, deli autograme, kao doktor kazuje kratka uputstva, mene predstavlja kao poznatog lekara, svog prijatelja, munjevito me uključuje u igru, traži moje mišljenje - dajem ga, naravno.
Na povratku ka hotelu, Mića, s kojim sam mogao da pričam o svemu, od Beketa (bio je izvođač u prvoj predstavi “Čekajući Godoa“) do raspada naše zajedničke domovine, milijeg čoveka u životu nisam video, reče: idemo da obiđemo banjsku pijacu. To je najlepša pijaca u onom delu Srbije, sa čuvenim kajmakom i sirom. Rekoh Mići, tamo ćemo ići onog jutra kad krenemo za Beograd. A on: ma pusti to, idemo samo u razgledanje.
Kročim sa Mićom u kućicama ograđeni prostor pijace i nisam poverovao ušima, zaori se odnekud aplauz. Trgoh se i odmah shvatih, prodavci i svi koji su se našli na pijaci, pozdravljaju legendarnog doktora! Mića diskretno odmahuje u znak zahvalnosti, gledamo šta je izloženo, pored meda, lekovitih travki i čega sve ne. Mića se polako usmeri ka čuvenom zlatiborskom kajmaku i siru. Prodavci, većinom mlade i lepe žene, dočekaju nas kao rod rođeni, nude Mići da proba. I tako petnaestak puta. I ja idem uz Miću, on sa svakom prodavačicom ljubazno razgovara, proba kajmak i sir sa vrha noža, moram i ja, šta češ! Padaju molbe, doktore, ovde me probada, nekog u prsima, nekom ispod plećke. Doktor prisloni ruku sa posebnim šmekom uz svaku mladu, opipa prsa, pređe rukom preko leđa, a onda i mene predstavi: moj kolega, poznati doktor iz Beograda, kaže, pipni ovde. Šta ću, nisam navikao.
Kad je reč o kajmaku i siru, Mića je imao zanimljivu strategiju: uvek pohvali i doda jedno malo - ali (koje devojci sreću kvari, ali je u prirodi stvari). Dobar ti ovaj kajmak/sir, samo ti malo preslan, ili nema dovoljno soli, ili ovde ti je nešto prevrelo.
Izađemo mi sa pijace burno pozdravljeni, krenem ka hotelu, Mića reče: idemo na ručak. Kakav crni ručak, do večere ništa više nisam stavio u usta.
Sedosmo za jedan sto u hotelskom restoranu, kad u uglu restorana primetim mog jutarnjeg sagovornika, sedi kao pokislo pile, neko mu očigledno rekao da je ispao velika budala. Ja mu priđem, pozdravih ga i upitah, kako je u redakciji primljen intervju sa mnom. On se ozari: dobio je velike pohvale i neku premiju, porodica mu se javila, nije šala, stigao je do legendarnog Bate! Ja ga upitah šta je njegov fah u novinarstvu, kaže: ja sam ovde došao kao rezerva, nisam smeo da odbijem, ne znam ja mnogo o filmu, ja sam sportski reporter, za Lastavicu prenosim lokalne fudbalske derbije. Tog dana a i sledećeg često smo pričali, nikad ne pomenuvši Batu Živojinovića.
Posebno mi je slikovito opisivao atmosferu lokalnih fudbalskih takmičenja. Upitah, kako sudije spasavaju ruse glave posle mečeva. On mi reče: sudijska trojka obično dođe nekim privatnim autom, koji parkira iza prvih kukuruza, uz aut-liniju, s one strane tribine. Glavni sudija po pravilu odsvira kraj uz aut-liniju najbližu parkiranom autu, a onda sva trojka jurne da spasava glavu do auta, dok za njima jurišaju lokalni arkani i seoske bitange!
Nikad više u životu nisam video ovog simpatičnog novinara, mnoge gore od njega znam, ali kad bih ga sutra negde susreo, pozvao bih ga na kafu ili ručak. I, naravno, o Bati - i dalje ni reči.
(Preuzeto sa portala AllForMan)
.jpg)
